Emotivna priča mladog pčelara Vladija, koji se bori za svaku svoju pčelu uprkos finansijskoj neizvesnosti mukotrpnog posla na pčelinjaku, zabeležena je dokumentarno u živopisnom bugarskom pejzažu, i pod naslovom „Poli“, prikazana u okviru tek zatvorenog Festivala dokumentarnog filma DOK fest u Beogradu.
Boreći se da očuva vredne rojeve, uz pomoć svoje sićušne saveznice, radilice Poli, glavni junak pokušava da spase i sav živi svet na planeti. U tome ga prati i podržava njegova devojka Antonija, koja je zajedno sa njim napustila udobnost života u gradu zarad pčelinjaka u pustom selu.
Zašto je pitanje Vladijeve sudbine pitanje i sudbine svih nas, predočava nam reditelj filma Damjan Nikolov, u razgovoru koji smo imali u mts Dvorani:
LW: Da li je pčelarstvo tema kojom ste se na neki način bavili i pre filma, ili…?
Pčelar Vladi je glavni razlog zbog koga smo snimili „Poli“.
Sreo sam ga u selu Kakrina, povodom jednog korporativnog filma, koji je trebalo da snimamo. Odmah je bilo jasno da je to zapravo dobra prilika za jedan ovakav eksperimentalni film. Svi zajedno, iz naše ekipe, odlučili smo da je vreme da svoju kreativnost usmerimo na dokumentarce i igrane filmove, nakon deceniju i po komercijalnih projekata.
Korporativni film je trebalo da traje desetak minuta, ali sam razgovarajući s Vladijem zaključio da imam materijala za sedamdeset minuta.
On je najdivnije ljudsko biće koje sam imao priliku da upoznam u životu. Njegova supruga Antonija takođe, ali ona ima i malo svojih bubica. Pre nego što se doselila u selo, živela je u Barseloni, tako da mogu samo da zamislim kolika je to promena bila za nju.
Iako nisam pisao scenario za ovaj film, a inače se bavim i time, video sam ga očima scenariste.
LW: Upravo je pčelar Vladi taj koji ovom filmu daje emociju, i koji nam otvoreno pokazuje koliko je teško pčelarenje. Stalno je na ivici da li da nastavi ili ne. Kako je reagovao nakon što je pogledao film, i da li je doneo konačnu odluku?
On je stidljiv i skroman čovek, ali je rekao: “Da, to sam ja.“ Dopao mu se film, jer smo ga prikazali autentično, a to je njemu bilo bitno.
Ipak, najvažnije u priči je to da je Vladi 2017. godine izgubio sve svoje pčele, njih pet miliona. To ga nije pokolebalo da odustane u tom trenutku, zato smo i mogli da snimamo dokumentarac s njim 2020. godine. Znači, i nakon toga je odlučio da nastavi, ali to nije bila njegova konačna odluka.
Sve vreme filma sam ga pitao da li će da nastavi da se bavi medom i dalje u budućnosti. Na moje pitanje bi odgovarao da će mi reći posle filma. Tako, da da. Ipak je nastavio!
Meni je mnogo drago što je tako.
LW: Gledajući film, shvatamo da možemo mnogo toga da naučimo od samih pčela. Šta to konkretno? Šta ste Vi naučili tokom 29 meseci dugog snimanja?
Možemo da naučimo kako da budemo jako društvo. Međutim, pesimističan sam, i mislim da mi to nikada nećemo postati.
Lično sam naučio najviše od Vladija, jer je on pčelar iliti pola čovek pola pčela. Shvatio sam da je dobročinstvo ono što je najvažnije. Ne znam koliko sam to u potpunosti usvojio, ali nakon spoznaje, sada je to moja težnja.
Inače, od pčela sam dobio samo ubode. I, to nekoliko! (smeh)
LW: Pčelarevu ljubav i brižljivost vidimo u sceni kada on toplotom svog daha oživljava jednu pčelu među svojim dlanovima?
Da, tačno. Uspelo mu je, a ništa od toga nije bilo namešteno. On je u tome stvarno uspeo. S tim, da kada govorimo o njegovoj pažljivosti, on nije takav samo prema pčelama već i prema ljudima takođe. Imajući u vidu da je on treća generacija pčelara u svojoj porodici, moguće je da su ga pčele učinile dobrim čovekom. Da li je to moguće, ne znam. Možda je to jednostavno magija.
LW: Pored, složićemo se svi, neminovnih uboda pčela, šta su još bili izazovi tokom snimanja dokumentarca? Možda visoke temperature?
Da, bilo je prilično toplo, 42 stepena celzijusa. Međutim, to nam nije bio problem, jer smo mi jedna jaka i uigrana ekipa. To jesu izazovi, ali oni koje dočekujem s osmehom. Pre to može da bude novac. Sami smo sve finansirali. Prvi put smo se odvažili na tako nešto, ali ne verujem da ćemo to ponoviti. Ne zbog toga kako se sve odvijalo oko ovog filma, već zbog toga što smo svi to doživeli previše lično. Želeli smo da snimimo dokumentarac i previše smo se dali.
U tehničkom smislu, snimali smo trima različitim kamerama, što nam je otežalo kasnije rad u post-produkciji. Antonija nam se dvoumila u jednom momentu, oko toga da li želi da nastavi sa snimanjem ili ne. Takve vrste izazova smo imali, ali to je i inače redovna pojava na snimanju. Ništa zaista posebno otežavajuće.
I, da, 42 stepena… sve vreme…
LW: U filmu vidimo prelepe pejzaže iz vazduha, koji su kontrast makro planovima pčelinjeg mikro sveta. Gde ste sve to snimali?
Da, moja namera je i bila da prikažem taj kontrast.
U Bugarskoj imamo prelepe predele. Ove koje ste videli, snimali smo u blizini Kakrine, sela u kome Vladi živi. Na nekih 11 kilometara odatle, nalazi se i staro, rimsko, napušteno selo Debelcovo, u kom se nalazi njegov pčelinjak. Pčele su tu jedini stanovnici.
LW: Moramo da kažemo nešto i o Poli, to je pčelica po kojoj se i zove film.
Poli je glavni narator u filmu. Glas joj je pozajmila talentovana i lepa glumica Silvija Petkova. To što ona govori je to što bi publika trebalo da čuje. Vladi i Poli su protagonisti a avion za zaprašivanje insekata iz vazduha je antagonista.
Poli je ta magija, koju sam spomenuo, koja je pomogla pčelaru da ne odustane od svoji pčela. Tako sam je barem lično doživeo.
LW: U ovom filmu možemo da vidimo da med nije uvek sladak, da može da ostavi i gorak ukus onome koji ga sakuplja?
Da, baviti se medom je težak posao. Ono što je najbitnije a što je prikazano u filmu, jeste to da pčelari polako nestaju. Izumiranje pčela je, na žalost, opšte poznat problem. Sada opasnost leži u tome što nam nestaje pčelarska populacija. U Bugarskoj je preostala samo nekolicina profesionalnih pčelara, što nikako nije dobro. Ti ljudi slabo zarađuju, skoro svake godine su na nuli. U filmu imamo još dvojicu njih koji govore o tome koliko im je teško da opstanu. Tako da je sada momenat da uradimo nešto po pitanju opstanka pčelara.
Pčele su već nestale, za njih više nema nade. Čak se sada prave i robot-pčele. Rešiće se delimično taj problem, već nekako.
Pčelari su ti kojima je teško, a mi smo im potrebni! To je poruka filma.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
