Za solistkinju Opere i teatra Madlenianum, Branislavu Podrumac nova pozorišna sezona počela je dinamično već samim otvaranjem. Nakon koncertne predstave “Svetlosti pozornice”, usledila je i opereta “Pariski život”. Uskoro, njen čuveni sopran moći ćemo da slušamo i u mjuziklu “Poslednjih pet godina“.
Kako se sluša i voli opera? Zbog čega umetnost ipak opstaje i u najtežim vremenima? Šta za nju predstavljaju Rebeka i Marija Kalas? Saznajemo u razgovoru:
LW: U Madlenianumu ste od 2012. godine, što je više od 10 sezona. Bilo bi interesanto da učinimo jedan kratak osvrt?
Protokom vremena, slobodni umetnik, a naročito pevač, čiji je rok trajanja ograničen, neminovno počinje da se brine za svoju i egzistenciju svoje porodice. Više razmišlja o neizvesnoj budućnosti nego o uspesima u prošlosti.
Premda je Madlenianum privatni teatar, koji umetnike angažuje po projektu, smatram ga svojom matičnom kućom, jer naša saradnja traje iz sezone u sezonu, i zasnovana je na profesionalnosti i uzajamnom poštovanju.
LW: Ipak, ne možemo a da se ne prisetimo Rebeke. To je prvi mjuzikl koji ste igrali u Madlenianumu, i komad koji Vam je doneo popularnost kod šire publike?
Mjuzikl “Rebeka” je iz mnogo razloga bio značajan za mene. I dan-danas mi prilaze ljudi da pitaju da li će možda ponovo biti na repertoaru? Ukoliko do toga zaista dođe, volela bih da se posle toliko godina oprobam u drugoj ulozi, ulozi g-đe Denvers. To bi na neki način zatvorilo taj krug.
LW: Šta za Vas predstavlja Marija Kalas? Ima posebno značenje, zar ne?
Marija Kalas je razlog zašto se bavim ovim poslom; to sam mnogo puta do sada ponovila. Ne samo kao vrhunska pevačica, nego kao sveukupna umetnica! Njeno shvatanje umetnosti i posvećenost poslu su ono čemu težim i što me i danas inspiriše.
LW: Kako ste zavoleli i glumu, i ko Vam je na tom putu najviše pomogao?
Daleko od toga da bih svrstala sebe u glumice, ali gluma je jedna od veština koje čine sastavni deo mog posla. Svaki izlazak na scenu, pred publiku, zahteva elemente te veštine. Imam sreću da mi je svekrva Ljubica Šćepanović školovana glumica, pa u svojoj neposrednoj blizini imam nekoga da me savetuje i usmerava po tom pitanju, kada zatreba. Tokom godina sam imala priliku da sarađujem sa mnogim glumcima, i njihovo okruženje mi prija, moram priznati. Takođe sam kao profesor tehnike glasa u stalnom kontaktu sa mladim budućim glumcima.
LW: Koja je Vaša omiljena opera? Koju biste preporučili onima koji bi želeli da se po prvi put upoznaju s ovim žanrom? (Čarobna frula, koncertna svita Hari Poter)
To su dva različita pitanja. Meni lično su Pučinijeve opere vrhunac ove vrste stvaralaštva. Ako moram da biram jednu, neka to bude Turandot, iz prostog razloga što sam nedavno imala priliku da tumačim ulogu robinje Liu u toj operi, čime je ostvarena jedna od mojih velikih želja.
Međutim, za nekoga ko se prvi put upoznaje sa operom i klasičnom muzikom uopšte, svakako bih preporučila prvo nešto kraće i “pitkije”. Zato su veoma važni edukativni programi, poput ovih koje ste pomenuli, a u kojima sam imala priliku i sama da učestvujem. Mocartova dela sa posebno zgodna za taj vid adaptacije.
LW: Negujete ljubav prema muzici i u drugim žanrovima. Kako ste se odlučili za tango, na primer?
Znatiželja da istražujem različite vrste muzike, i pre svega primena različitih vokalnih tehnika u različitim muzičkim žanrovima me je u jednom trenutku dovela i do tanga. Iako sam uživala u saradnji sa ansamblom “Liberquatro” moje obaveze, ali i interesovanja su me odvela dalje, pa trenutno istražujem ogromno nasleđe sefardske muzike u okviru ansambla “Shira utfila”.
LW: Uskoro ćemo imati i premijerno obnovu komada “Poslednjih pet godina”, koji je nastajao tokom pandemije. Opera, koja u sebi sadrži više umetnosti, kao pionir multimedije, opstaje, uprkos svemu, zar ne?
Čitava istorija umetnosti je istorija borbe za opstanak, pandemija je samo jedna u nizu tih prepreka. Činjenica da umetnost opstaje, znači da je zaista potrebna čovečanstvu, premda se najčešće ne čini da je tako.
