Na poziv Mihe Colnera, umetničkog direktora programa Galerije Artget za 2024. godinu, umetnice Ana Žeželj i Marija Mandić, realizovale su zajedničku foto-izložbu “Dnevnik”, koja će biti aktuelna do 6. aprila u Kulturnom centru Beograda. Trenutke iz svojih života, iz najbližeg okruženja, i iz priča predaka, beleže na fotografijama, koje od intimnih vizuelnih dnevničkih zapisa postaju šira tumačenja sadašnjosti i prošlosti, ličnih i kolektivnih sećanja.
Koloristkinja i direktorka fotografije Ana, u izloženim vizuelnim beleškama prikazuje isečke iz svog života i neposrednog okruženja, dok je Marija, umetnica koja je doktorirala u oblasti vizuelnih komunikacija u Češkoj, svoje fotografsko i arhivsko istraživanje ovaj put usmerila na razumevanje i objašnjavanje transgeneracijskih veza.
LW: Kako su se vaša dva dnevnika našla u dijalogu, i na koji način možemo da posmatramo komunikaciju vaših radova međusobno, u okviru izložbe?
ANA: I Marijin i moj “dnevnik” se fokusiraju na lična iskustva i sećanja koja nam onda pomažu u pronalasku sopstvenog identiteta. Marija se bavi istorijom svoje porodice kroz fotografsko i arhivsko istraživanje kojim preispituje pouzdanost sećanja i demitologizuje porodični narativ.
Dok ja, s druge strane, na drugačiji način pristupam pojmu sećanja. Moj vizuelni dnevnik se bavi na nelinearan način prikazom mog života i života mog neposrednog okruženja. Kroz manipulaciju nekih od fotografija i odabir određenih trenutaka, koje želim da istaknem, ostavljam na posmatraču da napravi svoj narativ i interpretaciju.
LW: Koliko smo već navikli da delimo intimu u javnosti, s obzirom na u tom smislu bogate društvene mreže, i na koji način se vaše foto-priče razlikuju od banalnih svakodnevnih vizuelnih beleški?
ANA: Mislim da se prvenstveno razlikuju u pristupu. Svaki projekat počne i pre nego što se zabeleži prva fotografija nekim pitanjem na koje se nadamo da ćemo dati odgovor tokom samog procesa stvaranja foto-priče. Nekada dobijemo taj odgovor, nekad i ne, ali svaka fotografija predstavlja jedan korak u napred. Dok banalne vizuelne beleške nastaju bez neke namere.
MARIJA: Upravo tako što ste ih videli u galeriji, a ne na socijalnim mrežama. (osmeh)
LW: Marija, veoma je interesantno to što se u Vašem radu nalazi i priča o Beloj pčeli. Šta je otkrivanje rodoslova po ženskoj liniji značilo za Vas, odnosno zašto ste poželeli da tako nešto podelite i sa publikom? Zašto su ovakve priče važne?
MARIJA: Nije postojao ženski rodoslov. Naprotiv, otkrila sam porodično stablo koje je sadržalo samo imena muških predaka, u kojem se spominje “daleka majka svih ceklinskih bratstava, nažalost nepoznatog imena”, kako je naznačio daleki rođak, koji je rodoslov i sastavio. Upravo to me je navelo da napravim rad kojim ću ovu pramajku naše porodice, odnosno moju belu pčelu, vratiti u prostor porodičnog sećanja. Poželela sam da ovo podelim sa publikom, jer smatram da je bitno ukazati na isključivost koju patrijarhat kreira u odnosu na žene u kontekstu porodičnih istorija. Takođe, ono što je mene navelo da istražujem ovakve teme je potreba da se razumeju i objasne transgeneracijske veze.
LW: Za koga je onda ostalo slobodno „mesto za fotografiju“?
MARIJA: Upravo za “mjesto za fotografiju”.
LW: Ana, prikazali ste prazninu na nekoliko načina, ili sam je barem tako doživela, kao tugaljivu, bolnu ali i umirujuću, pa možda i prostor za nešto novo? Šta je Vaša polazna tačka bila, i zašto baš praznina?
ANA: Za mene praznina o kojoj govorim predstavlja osećanje koje me prati kroz život. Taj neki deo koji nam uvek nedostaje, iako nekad nismo ni svesni da ga već i imamo. Vodeći taj vizuelni dnevnik pomogla sam sebi da sagledam ljude iz svog okruženja i mesta na kojima sam bila iz drugog ugla, i samim tim i sebe upoznam bolje. U ovom slučaju aparat i fotografija su bili ekstenzija mog unutrašnjeg osećaja i pogleda na iskustva koja sam doživela tokom tog perioda.
LW: Koristili ste fotografiju na polaroidu, štampanu na papiru, neke ste i uramljivali na tradicionalni način… Kako ste osmišljavali opremanje svoje izložbe?
ANA: Način izlaganja fotografija mi je uvek bio jedan od omiljenih koraka u realizaciji izložbe. Fotografija koja stoji sama i fotografija koja je u odnosu sa drugom se čita na kompletno drugačiji način. Za ovu izložbu konkretno postavka je došla organski zato što je materijal s kojim sam raspolagala bio raznovrstan u smislu tehnike. Podelila sam ovaj projekat na dva dela, jedan deo je raznovrstan u smislu formata, manjih i većih fotografija koje su onda u međusobnom odnosu i treba da stvore jednu zajedničku vizuelnu impresiju, i drugi deo koji čine fotografije sa intervencijama gde sam se igrala s pojmom praznine u likovnom smislu. Koristeći se nelinearnim narativom želela sam da zadržim jednu vrstu nedorečenosti i misterije u kojem posmatrač onda ima prostora za slobodnu interpretaciju.
LW: S obzirom na to da ste koloristkinja i direktorka fotografije, kako vidite razliku u tome kada stvarate u jednom kadru, a kada imate desetine uzastopnih pokretnih kvadrata, odnosno kada je reč o video snimcima?
ANA: Zanimljivo mi je što je prva stvar koja me je zainteresovala kada sam se upustila u vizuelno izražavanje bila fotografija. Za film sam se zainteresovala tokom studija i vremenom sam shvatila da i film i fotografija imaju svoje specifičnosti i da na različit način mogu da ispričaju istu priču. Više se koristim fotografijom kada su u pitanju lični projekti zbog samog rituala beleženja fotografije i individualnog pristupa koji fotografija pruža. Film za mene predstavlja kolektivno delo koja onda odražava zajedničku viziju cele ekipe koja je učestvovala u realizaciji. Moj afinitet se često menja sa filma na fotografiju i obrnuto tako da ću svakako još da istražujem oba.
LW: Marija, jednom prilikom ste rekli da je u Vašem stvaralačkom procesu nebitno kojim aparatom se služite, da li je to profesionalan kamera ili ona na mobilnom telefonu. Šta je onda to nešto što odvaja „škljocanje“ od umetničkog pristupa ovom medijumu?
MARIJA: Smatram da zavisi od ideje i koncepta rada, kojim aparatom će se umetnik koristiti. Znam odlične foto radove napravljene telefonom, a s druge strane za mene i moj rad je bilo bitno da koristim analognu opremu.
Fotografija je od svog pronalaska bila deo diskusije da li je umetnost ili ne. Između ostalog, jer se koristila u drugim raznim disciplinama i naukama. Tako i danas, osim što je rasprostranjena na društvenim mrežama, ona svoju upotrebu ima i u medicini, forenzici, a da ne spominjem službe kao što su parking servis, i slično. Hoću da kažem, da ona (uvek) zavisi od konteksta u kojem se čita.
LW: Zašto stvarnost a ne AI?
ANA: Ljudski doživljaj realnosti oblikuje kombinacija kompleksnih emocija, sećanja, iskustava i verovanja, dok AI funkcioniše samo po principu informacija koje su mu date. Ako pričamo o korišćenju AI u umetnosti mislim da ono jedino može služiti kao dodatna alatka ali ne i jedini izvor za stvaranje tog dela. Ljudski faktor čini percepciju realnosti duboko kompleksnijom nego što bi AI trenutno mogao da prikaže.
MARIJA: Mislim da je ovo pitanje veoma kompleksno, jer i AI sada na neki način čini deo naše stvarnosti. S druge strane, fotografija koja ima uporište u realnosti može da kreira izuzetno nerealne prizore. Za mene lično AI nije privlačan u tom smislu, zato biram “stvarnost”.
Marija Mandić (1990) je umetnica koja u svojim radovima koristi fotografiju, nađen materijal i tekst. U svojoj praksi se bavi pitanjima prošlosti i sećanja, koja najčešće istražuje kroz porodični kontekst. Diplomirala je na odseku za nove likovne medije na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a master studije završila je na odseku za fotografiju i nove medije na Fakultetu umetnosti i dizajna u gradu Usti na Labi, Češka. Na istom fakultetu je 2022. godine odbranila doktorat iz oblasti vizuelnih komunikacija.
Ana Žeželj (1998) je umetnica i fotografkinja koja radi u različitim medijima. Trenutno je na završnoj godini osnovnih studija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Takođe radi kao koloristkinja i direktorka fotografije. U svojoj umetničkoj praksi bavi se pojmovima sećanja, ljudske prirode i iskustava svakodnevnog života. Živi i radi u Beogradu, Srbija.
