Izložba „Umetnici na uslovnoj slobodi“ biće otvorena u četvrtak 19. marta 2015. u 19 sati u Galeriji Doma kulture Studentski grad. Na izložbi učestvuju Jelena Gorički, Vladimir Mojsilović i Zampa di Leone, a kustos je istoričar umetnosti Slavko Timotijević.
Izložba „Umetnici na uslovnoj slobodi“ reprezentuje, kroz tri različlita umetnička govora, ideološke i kretivne platforme jedne mlađe generacije umetnika. Zapravo, sva tri učesnika ove izložbe u osnovi se bave društvenom patologijom i njenim efektima na pojedinačne aspekte stvarnosti, bilo generalne ili specifične, te kroz svoju umetnost društvu vraćaju njegovu patologiju, anamnezu i lek, kao neku vrstu upozorenja i korektora divljih tranzicionih procesa. Na taj način, njihova umetnost postaje interfejs one stvarnosti koju društvo u svom zvaničnom nastupu želi i da sakrije, ali i da je, na neki sebi svojstven, morbidan način pokaže, podrži i razvija. Tako je uloga ovih umetnika u identifikovanju, prikazivanju i raskrinkavanju ovih praksi nedvosmisleno značajna.
Izložba je zamišljena kao TOUR, kao putujuća izložba koja se u galeriji DKSG nakon savremene galerije Smederevo, zaustavlja na drugoj, Novobeogradskoj studentskoj stanici. Nakon galerije DKSG izložba će obići sve gradove Srbije, zatim Podgoricu i Cetinje i na kraju će se zaustaviti u Beču.
Slavko Timotijević u tekstu za katalog izložbe navodi: “Slike Jelene Gorički nastale su iz elektronskog, kompjuterski manipulisanog predloška koji se u elektronskoj formi (light box) izlaže zajedno sa finalnom verzijom slike galerijskog formata. Umetnica, na taj način, korišćenjem pojedinačnih uzoraka koje je modelovala u kompjuteru, preuzima i korpus umetničkih praksi, te društevnih i političkih sadržaja iz sveta brze elektronske komunikacije, čime prebacuje problem u prostor fizičke realnosti kako bi, kroz spregu različitih diskurzivnosti, pokazala svu ozbiljnost narativa kojima se bavi. Jelena definiše generički karakter problema. On se razvija kao uzročno posledična linija nužnosti koja vodi od naivne, ali realne, dečije fascinacije strahotom realnosti (Lying Girls and Flying Boys), pa sve do patologije odrastanja u, iz ove tematike izvedenom ciklusu, Klarine unuke. Stil ove umetnice je slobodno i namerno, uz tvrdo obrubljivanje, korišćenje ekspresivnosti, pri čemu svesno manipuliše mentalitetom dečijeg doživljaja sveta, dok naglašenim koloritom teži da problem dovede u tačku usijanja.
Vlada Mojsiloviić, u vedrom, ironičnom i subverzivnom kontekstualizovanju ekranskih naracija iz tradicije dve vrste stripa koje miksa (horor i dečiji strip), postavlja pred javnost zamku bajkovite estetike u koju ugrađuje specifične parole/statements/izjave, kako bi na taj način slao važne poruke iz sveta umetnosti u realni svet. I vice versa. On preuzima kontekste realnog sveta i pakuje ih u bajkovite, ali izazovne predstave hibridnog karaktera koje, poput lentikularne tehnike, čas imaju značenje naivne, dečije fantazije, a čas su direktni odjek surove stvarnosti. Maksime, parole i stavovi kao sastavni deo slike upućuju na zaključak da se, ipak, ne radi o naivnoj zabavi za decu, već programu za odrasle.U formalnom smislu dela predstavljaju raspon od digitalnog do klasičnog slikarskog izraza unutar koga, unutar tog raspona se pojavljuje i jasna priča o medijskom aktivizmu i angažovanoj umetnosti.
Zampa di Leone je anonimni borac za umetničku pravdu. On se pojavljuje sa svojim komentarima u formi narativnih, vizualizovanih serijala upravo u onim trenucima kada se kritična masa istine u javnosti zataškava, zaobilazi, zanemaruje ili na brojne načine pokušava sakriti. U tom smislu, Zampa je reprezent svih onih razumnih, ali plašljivih i neodlučnih učesnika scene u čije ime iznosi nedvosmislene istine koje se u srpskoj kulturi tradicionalno guraju pod tepih. U društvu gde nema kritičkih rasprava o temama koje se tiču umetnosti, gde čak ni dijalog ne postoji (jer za dijalog su potrebne dve strane), Zampa reprezentuje pokret otpora zdravog razuma.
Soga je Zampa di Leone tematizovao prostor umetnosti kao prostor koji se ne razlikuje mnogo od surovog sveta u kome se odvija transfer političkih i društvenih procesa. Koristeći anonimnost kao sredstvo efikasne zaštite od društvenih mehanizama apsorbovanja i korupcije, i sintagmu crtež/tekst kao jezik lake razumljivosti i direktnih poruka, Zampa se pojavljuje kao neka vrsta relacionog žarača neophodnog svakom sistemu, pa i umetničkom.“
