Iako je već na pragu devete decenije, Ken Louč je i dalje veoma aktivan na filmskoj sceni. Njegov najnoviji film, Džimijeva dvorana, ipak je možda njegov poslednji veliki projekat.Film je na programu 6. marta u 13.30h u Sava centru, 7. marta u 15h u Fontani i u 22.30h u Domu omladine.
Louč je izjavio da planira i dalje da radi na manjim projektima i dokumentarnim filmovima, ali da misli da neće imati snage da se ponovo posveti ovoliko velikom filmu.
Ali mnogi smatraju da nam je Loučov glas potreban sada više nego ikad. On ima sposobnost da kombinuje gnev i nepravdu sa elokvencijom i zdravim razumom. Njegova životna misija je da prostor na filmu ustupi obespravljenima i ugnjetavanima koji su u očima drugih autora nedovoljno glamurozni za veliko platno.
Džimijeva dvorana je arhetipski Loučov film: human, strastven, radostan, pun empatije i životne radosti.
Svojevrsni tematski nastavak njegovog filma The wind that shakes the barley, Džimijeva dvorana bavi se sličnim temama individualnih sloboda, ugnjetavanja od strane institucija i snage kolektiva, a ovde su pomešane sa nežnim romantizmom koji oplemenjuje film ali ne umanjuje težinu priče.
Irski komunista i aktivista, Džejms Gralton, bio je prvi Irac deportovan iz sopstvene zemlje. Deset godina nakon građanskog rata, Džejms, tj Džimi se vraća kući nakon mnogo godina izgnanstva u Njujorku. Na nagovor lokalne omladine, on otvara dvoranu- omladinski centar besplatan i otvoren za sve. U centru se održavaju žurke, časovi umetnosti, diskusije o književnosti, čitanja poezije i političke debate. Dvorana izvlači ono najbolje iz lokalne zajednice pružajući ljudima zabavu i obrazovanje u vremenu velike nezaposlenosti. Problem je u tome što je Džimijeva dvorana trn u oku predstavnicima katoličke crkve koji se plaše da Džimi podriva njihov uticaj i autoritet. Njima smeta njegova levičarska politika, smeta im što je bio u Americi odakle je doneo džez, smeta im što misli svojom glavom i uči druge da rade isto.
Kritičari su ovaj film nazvali jednim od najveselijih i najoptimističnijih filmova u Loučovoj filmografiji. Iako sadrži tipične sumorne elemente – surove zemljoposednike koji izbacuju porodice na ulicu, klasni rat, deportacije, porodično nasilje – u filmu dominira rediteljeva vera u mlađu generaciju i njihovu sposobnost da isprave greške svojih roditelja.
Od kada je osvojio nagradu FIPRESCI žirija u Kanu 1979 za film Black Jack, Louč je postao miljenik Kanskog festivala. Bio je nominovan 11 puta za Zlatnu palmu, uključujući i za svoj poslednji film, a konačno ju je osvojio 2006. sa filmom The wind that shakes the barley. Takođe je nekoliko puta osvajao nagrade žirija, poslednji put za film Angel’s share koji je prikazan na FEST-u pre dve godine.
