Autor: Milan Mažibrada
Posle nekog vremena, falio mi je njegov smrad. Mislim da sam trebao bolje da reagujem na njega, bez obzira koliko je štrokav i izgubljen Trebao sam da igram slabije, posramio se zato što ga klinac dere.
Zemun ga nije prihvatio, očigledno. Ulice su mu govorile da nije dobrodošao. Godine su potrebne da te ovaj mali grad pomiluje. On nema puno toga da ti pruži ujače, samo možeš da se izboriš sa njim. Kako mu to nisam objasnio, zar ništa ne shvata? Nikada se neće uklopiti u ovo ovde. On je sa sela, tamo se drugačije diše, drugačije hoda, drugačije zaključuje. Ovo je mesto apsurda, ujače, beži odavde…
On je već hodao uz obalu Dunava, tako sam i tako uplašen. Pitao se zašto je reka izabrala da teče baš tu, pored njega, tako brza i tako mirna. Zar ne oseća nesreću i bol? Kako se odnosi prema svetu oko sebe. Nije voleo Zemun, nije želeo da ga voli, spalio bi ga da može. Nesigurni koraci ka sigurnom propadanju. Šutirao je bljuzgavicu pod nogama i voda mu je ušla u cipelu. Navikao je na to. To je sasvim normalno za njega.
Jedan par je sedeo na klupi, na mokroj klupi i kvasio guzice. Ljubili su se, i isto kao reka nisu ništa primećivali. Zastao je, da bi „kao“ zavezao pertle, ali je krišom gledao u njih. Pogledao ih je sa prezirom. Bili su isti kao svi. Kao ta magla, kao taj čudni svet u koji je došao. Zašto se tako ljubite tu? Zašto želite da dokažete da se volite? Moram li ja to da znam? Govnari… Tako ste obični… Nema tu sreće za vas dvoje, dok ste ovde. Nesrećne duše u magli.
Kopao je nos i bio je opušten po tom pitanju. Niko nije mogao to da vidi, i strastveno je uživao u tome. Pa šta ako kopa nos? Pa šta ako su mu cipele bušne? Ko može da mu sudi? Mali Sergej ga ne smatra dobrim i…? On je samo dete. Samo zbunjena suza u moru soli. Oprostiće mu… Njegov misteriozni ujak.
Ušao je u restoran – bar „Lido“. To je tu na sredini zemunskog keja. Klasična komunistička tvorevina. Svirala je „Mesečeva sonata“. Njemu je trebalo nešto drugo, ne opet mrak, ne opet teške misli, tuga i strah. Kakve razarujuće note i miris dima zapaljene cigarete. Konobar je bio star čovek od oko šezdeset godina, stara garda. Bela košulja, teget pantalone i cipele. Brkovi, proćelava glava… Sve.
„Dobar dan, čime vas mogu uslužiti?
„Kafom, crnom, kao moje oči.“
Pogledao je u Gojkove oči. Savršeno su se uklapale uz „Mesečevu sonatu“. Kao da su za njih napisane. Mora da je Betovenova posveta glasila: “Gojku Jovanoviću i njegovim tamnim očima, sa odsjajem meseca.“
Gledao ga je, neprijatno se nasmejao i produžio do šanka da skuva kafu.
Još samo neka žena je bila u tom baru. Na drugom uglu komunističke ruševine sedela je, tako stara, tako pojedena, tako nezdrava. Pušila je i ona i pila je viski. Uz „Mesečevu sonatu“. Baš joj je lepo. Kako je samo sudbina kaznila. Cupkala je nogom i sve njeno salo se treslo sa njom. Neprijatan prizor.
Tako su izgledale i babe, komšinice u selu. Isti prizor, samo što one nisu pile viski, već su prale sudove, i odgajale decu. Ova ovde možda i nema decu, moguće je da nije ni imala ljubav, ili ako je imala, taj je umro ili tako nešto.
Zašto je Slavica došla na ovakvo mesto i izgubila kontakt sa mnom? Zašto je ovde izabrala da živi i rodi ono nesrećno dete… Ali ako su oni izabrali takav život, onda u redu.
Kao mali je jurio kokoške. Ovde i nema kokošaka. Ima samo gulubova, mnogo golubova koji nemaju svrhu. Ne možeš ih ni pojesti. Nije voleo ptice. One su najgore. Ružne su.
On gostuje kod Prepelica, oni su dobri. Voli ih, tako im je zahvalan, samo da onom malom Sergeju bude dobro, ne sme se uništiti to zlatno dete. Imao je oči taj Sergej, kao i njegova sestra. I njegova sestra je otišla za Pariz. Htela je da bude velika, uzvišena. Sergej voli Zemun, misli da je tako građanin, traži svrhu. Da li jadnik zna da je izbeglica? Bolje da ne zna, to bi ga dotuklo. Da je stariji, ne bi ga uzdrmalo, pa šta ako je izbeglica? Bitno je da bude dobar čovek. Taj mali zlikovac, samo provocira. Inteligentan je.
Kod njega brže prave kafu, gde je ta kafa?
Posle nekih petnaest minuta čekanja, stigla je, crnja od noći, vrelija od nebesa blizu sunca. Baš mu je to trebalo. Brka se smejao, lažno, smetao mu je Gojko, nije shvatao njegovu pojavu, plašila ga je. Često ljudi tako reaguju na Gojka. Ne znaju oni njega. Retko ko ga je upoznao. Mora da je do njih svih, on je čist. Neshvaćeni um.
Nije mu se svidela ta kafa. Ne bi se nikome svidela, bila je užasna. Kao da ste stavili vruć pesak u šolju i zalili vodom. Niko nije profesionalan, čak ni taj brka koji samo treba da skuva poštenu kafu.
Gojku se plakalo zbog njega. Sveti Hriste, pomozi mu. Neka umre u miru i bez mučenja.
Onda su u bar ušli onaj momak i devojka sa klupe. Promrzli, površni i srećni na prvi pogled. Njima nije smetala hladnoća, ni to što su mokri. Došli su tu samo da nabiju na nos drugima da su u ljubavi. Grešnici, ne poštuju ništa, i sigurno ni ne znaju šta je prava ljubav, nisu se ni ispilili. Trebao bi neko da ih nauči pameti, i to bi trebao da se pojavi kao heroj. Možda je to Gojko.
Ma, što bi se on bavio tim žutokljuncima, ko ih šiša… Postoje prioriteti u životu. On je zreo, pristojan čovek i ne želi da se kompromituje.
Seli su za sto do njega, baš tu. Morali su da ga provociraju. Morali su da budu bednici, još veći nego što je mislio da jesu. Majke vas nisu rodile, majke su vas israle, kad ste takvi ispali, da provocirate, a on nema nikog, a možda bi želeo da ima.
Da li oni veruju u Boga? Da li su iskreni vernici? I treba da se vole, ali ne da se kite time kao trofejem. Čistina duše ide iz čistih dela, niste životinje, zaboga…
Ljubili su se, lizali po vratu i smejali kao da su na nekim opijatima. Uhvatio ju je za sisu, pa onda uvukao drugu ruku u gaće. Ona se smejala i izvukla se iz njegovog perverznog zahvata. Uz smeh mu je govorila kako je budalica i te stvari. On je bio napaljen kao bik, to se videlo. Bila je objekat za njega, samo još jedna u nizu. Jadnica, mada i ona je želela da vodi ljubav. Toalet je bio blizu, možda tamo to urade, monstrumi.
Došao je brka do njih. Isto se onako na silu smejao. Gledali su u kartu pića.
„ Imate li plazma šejk?“ Upitala je devojka.
„Nemamo, ne pravimo to ovde“
Ona bi htela plazma šejk. Zašto? Zašto neće toplu čokoladu ili čaj koji može da pošećeri koliko hoće, ako joj je do šećera. Puna je para i oholosti.
Naručili su na kraju kafu. Espreso, ne domaću.
Odjednom, momak se digao i prišao Gojku.
„Izvini, drugar, možeš da mi daš cigaru neku, ako imaš?“
Igrao se sa životom i gledao je u smrt.
Svoje jedva kupljene cigarete nije mogao da da tom majmunu. Nikako.
„Nemam, žao mi je.“
Istog trena Gojko je otvorio kutiju punu cigareta, izvukao jednu i sa slašću ju je zapalio. Uživao je u tom momentu, iskreno, kao da mu je život bajka.
„Izvini, seronjo, puši, uživaj, puši, puši…“
Iritantno je ponavljao tu reč i odlajio se nazad do svog stola.
Usledila je tišina. Gojko je počeo da se trese. Izgledao je kao vulkan pred erupciju, pritisak mu je skočio, srce mu se uzlupalo, mogao je da dobije šlog, sigurno. Možda bi to i želeo taj Gojko. Da umre i da se reši muke. Ne bi morao da gleda oko sebe ovakve kao što su ovo dvoje tupoglavaca.
Mnogo momenata, sećanja i bolova i to je to. Gojko nije mogao da izdrži.
Ustao je, prišao tim gmizavcima.
„Slušajte vi… Evo vam cela kutija, pušite, ližite, jedite te cigarete. Možete i da ih bacite ako hoćete, jer imate para za skuplje i bolje. Onda idite kući i budite razmažena stoka kao što i jeste i glumite srećnu ljubav. Onda ugrabite vezu… Ti mali idi u politiku, sigurno ti je tatica neki funkcioner kada si takav, a ti mala ćeš biti njegova sekretarica, i verovatno ćete snimati porniće, jer za bolje niste. Krv vam presušila, paraziti, govnari!“
Bacio je kutiju na njih i istrčao napolje.
Hodao je brzo, hodao je samo da bi se nadisao vazduha i spasao se šloga. Misli su mu bile daleko. Pokušao je da bude smiren. Posle par trenutaka i osećaja smirenja, osetio je ruku na vratu koja ga je jako potegla unazad. Bio je to Brka, sav crven i zadihan, baš kao i on.
„Druškane, druškane… Plati kafu, krv ti jebem mangupsku! Dosta mi vas je prevaranata, dosta!“
„Ma nosi se ti i tvoja kafa, nek ti plate oni imbecili, dao sam im cigarete…“
„Zvaću policiju, crve nemoralni, radim ovo već pedeset godina, niko me ne jebe dva posto, dosta je! Hoću svoja prava, daj mi pare!“
Počeo je nasilno da mu gura ruku u džep. Gojko je osetio hiljade grčeva u stomaku i njegove brkove na nosu. Mogao je da kine, ali se suzdržao.
Ustao je, otrgao se zahvatu bednog brkatog starca.
„Evo ti pare… Evo ti pare. Hoćeš puno para, jel tako? Evo ti, drži, jedi te pare, gurni ih u gaće i uživaj… Ajde, evo, na!“
Teatralno je bacao pare iz novčanika na zemlju. Jedna hiljadarka, dve od dvesta i jedna od pedeset. Toliko je vredeo Gojko.
Par sekundi pauze i paf.
Gojko je ležao na podu, onesvešćen.
Dorčali su ljudi, dotrčali željni skandala i tračeva. Došao je i onaj par iz bara. Momak je brzo pozvao hitnu. Svaka mu čast.
Brka je pokušavao da objasni šta se tu desilo. Usput, pokupio je sve pare sa poda. Celog Gojka, pravo u džep.
Momak i devojka su otišli nakon obavljenog poziva. Oni nisu platili svoju kafu, a kutija cigareta virila je iz njene tašne.
foto: freedigitalphotos.net
