Čupava sam.
Kako da ukrotim ove pramenove oko ušiju? Oni se uvek nekako pojave baš kad si ti tu. Rugaju mi se i kažu „bebasta si ovako“. Mrzim kad sam bebasta!
Povlačim ih iza ušiju, ali dosadne frcokle se u inat vraćaju. Bože, ličim na vevericu!
Odustajem i pravim se da moja glava ne postoji.
Lukavo biram kratku cvetnu haljinu koju ti najviše voliš da gužvaš. Sedam kraj tebe i palim cigaretu. Razmišljam „ne gledaj mi kosu, gle, evo ti kolena“. Izvijam se i mazno protežem preko tvojih nogu.
Upleo si se u moj dim. Zasuzile su ti oči i namrštio si se kao da sam ti sto majki opsovala.
Započinješ jedno od onih dugih i zamornih „predavanja“ o štetnosti duvana. „Zaboga, hoćeš li ikad prestati sa tom groznom navikom da me prekidaš dok pušim? “
-Ružno ti stoji cigara. Tako si bebasta!
