Kao što stari imaju onu čuvenu priču o kilometrima dugom pešačenju do škole tako i ja mogu da kažem da sam svoju mladost ostavila u gradskom prevozu. Samo onaj ko se godinama vozio trocifrenim autobusom moći će da se složi sa mnom. Život na periferiji daje posebnu snagu i čvrstinu.
Šta mi je sudbina namenila time što me je odvela u udaljeni kutakt gradske opštine, u kom saobraćaju najveće krntije od vozila, a koje retko idu, na pola sata? Nakon dosta vremena, i saslušanih tuđih životnih priča, shvatila sam. Svi ti sati čekanja na ledenoj stanici, svo to guranje i gaženje kako bi uopšte ušla u vozilo, i svi ti dani na ivici kiseonika u krcatom autobusu i stajanje na jednoj nozi, balansiranje u krivini bez amortizera, ustvari bili presudni u formiranju moje upornosti, strpljenja i izdržljivosti. Drugim rečima, to je bilo čeličenje!
Prednost “borbe” na periferiji je evidentna. Nikad nisam imala potrebu za ekstremnin sportovima i adrenalinom. Uz odrastanje u prigradskom naselju a školovanje u gradu imala sam toga na pretek. Kada juriš da stigneš na poslednji autobus trčeći uzbrdo, to je jednako borbi za opstanak, jer se nikome nije noćilo na okretnici, koja je, naravno mračna i okružena zadimljenim limenim birtijama, iz kojih u svakom trenutku preti da iskoči neka pijana nakaza. Preznojiš se, gotovo da umreš, jer si trčao da stigneš u poslednjem trenutku kada majstor za tobom zatvara vrata. Dok ne stigneš kući, ne uspeš da stabilizuješ srce i disanje. Dobro infarkte nismo podobijali. Ipak, budeš srećan jer si uspeo. Osetiš ponos što ti “trocifreni” nije pobegao. Naučila sam da dam sve od sebe u fotofinišu, a bogami i da za autobusima valja trčati.
Kad stanuješ na periferiji moraš odlično da upravlješ vremenom, takozvanim time management-om, ako želiš da bilo gde stigneš i da završiš obaveze. Jasno ti je da ti odlazak do grada oduzima dva sata. Zato si štedljiv, i tokom jednog putovanja obaviš što više poslova. Moraš da imaš jasan i konkretan plan.
Normalno ti je da vučeš gomilu kesa iz grada. Razviješ sve tehnike i zahvate kako da poneseš što više a da ne izgubiš prste i kičmu pod težinom svega što si pazario. Tegliš, jer u tvom kraju trgovci dobro znaju šta je periferija i muka, pa ti sve prodaju tri puta skuplje nego što je u gradskim marketima.
Vraćanje noću iz grada znači prvi jutarnji. Smrzavaš se i boriš se sa dušom da ne zaspiš, dok ne stigne prvi bus na stanicu. To je sveukupno pravi psiho-fizički napor od kog se ceo naredni dan oporavljaš. Ustvari, ti se uvek oporavljaš i nadaš se da će jednog dana u tvoj kraj stići metro, da ćeš se voziti lepšim autobusom, ili da ćeš se kadtad preselliti na gradski asfalt.
Kad svemu tome dodaš i to da leti nisi imao vodu i da si navikao da se i po tom pitanju snalaziš i da razviješ veštinu da sa što manje tečnosti opereš što više, ni jedna nepogoda ne može da te pogodi. Struja ako nestane, znaš sigurno da možeš da je očekuješ tek sutra, u najboljem slučaju. Ne nerviraš se, već prihvatiš to kao tako.
Mučno – ali poučno. Danas sam u gradu, i mnogo mi je lakše. Zahvalna sam svojoj periferiji, jer me nije razmazila. Dala mi je mogućnost da u svakom trenutku mogu nešto da uradim, i da mi ne bude teško. Ništa mi nije daleko. Svugde mogu da stignem. Čak i svoje dete, još od ranih bebećih dana, vodim sa sobom prevozom. Neka vežba ravnotežu.
foto: pixabay.com
