Nekako, uvek u predvečerje, posle doze insulina, namirenih gusaka i pilića, počišćenih obora i zalivenog cveća, skupe se jedna po jedna. Svaka ponese hoklicu. Toplo je još, ali načete zebnjom i izložene vlažnoj zemlji i memli, pre vremena su ogrubele i navukle reumu. Pokrivljenih prstiju svaka popravlja svoju kašmirsku maramu, zateže pruslu i podiže vunene čarape.
Počinje graja, oživi sokak. Pohvale se novim jajetom, pronađenim kojekude, gde mu mesto nije, pridošlim teletom ili nekom đakonijom koju je tog dana sprčkala sa onim što je u kući imala.
Svaka svoju muku nosi. No, smeju se. Neka sakriva rukom usta, neka se kezi ne bi li se videli novi veštački zubi, ali sve imaju grč na licu. Proviruju ka svojoj kapiji i kao da se boje šta će tamo videti.
Onda počnu priče o mladosti, lepoti i izgubljenim šansama. Laže se tu naširoko i nadugačko, ali ko bi im i zamerio, odavno nisu ni ogledalu lepe, a ne svojim bližnjima. Sećaju se kako je pre korzo bilo, pa gde su se i sa kim valjale u vinogradu, ali samo preko haljine, nije smelo onako zapravo…
Proviruju, kad neko zaškripi kapijom, malo se utišaju. Bezbedno je da opet počnu da maštaju na glas. Neka miluje mačku u krilu. Pocepana joj kecelja i isflekana još od lane. Na paorskim noktima do pola oguljen lak, kaže još od svatova male Marice, a tome ima više od tri meseca. Ne skida ga, veli, neka ga dok se sasvim ne otre. Ko zna kad će ga opet staviti na nokte… Verovatno tek za neku sledeću svadbu…
Ostale je zadirkuju. Smeju se glasno. Zadižu joj suknju i pitaju je l’ se i dole ofarbala, pošto je gore seda. Smeju se, ženski, toplo od srca. Potom je jedna iznela flašu rakije. Kaže da je dobra za reumu, ali i za dušu, kad uhvati grudobolja. Povukla svaka po gutljaj, a onda se razvezao jezik. Poput devojčica veselile su se, zadirkivale, pričale viceve.
Kad je flaša već bila skoro pri kraju, svaka se setila svojih bolova koju rakija samo još jače upeče, pa se ućutale, gotovo u isto vreme. Zavlada muk i svaka odluta u svoje brige. I tu kao da su se prećutno razumele. Povile glavu, dugo zagledale u ruke koje kao da su od hrastove kore, a ne od kože. Krajem od marame obrisa svaka po suzu, ali onako, da se ne vidi.
„Za’ladilo je nešto. Mogle bismo na spavanje.“
„E, samo da i noćas ne spavam kraj krava. Opet će pijan doći kući.“ Ustade polako, još onako lepa i bujna, suznih očiju. Teškim hodom ode pred kapiju da se susretne sa još jednom teškom mukom, sa kojom će sutra nanovo i uraniti.
Udovice je ispratiše pogledom. Napile su još po jedan gutljaj za dušu svojim pokojnim tlačiteljima. One mlade, srećno udate, nemaju reumu, a neće ni da sede na sokaku.
„’Oće biti šljiva da ispečemo još koju litru?“
„Biće, biće. Vidiš da nas je svakim danom sve više na sokaku. Reuma je opaka boleština! Šta bi bilo da se ne masiramo svako veče?!“
foto: Miss Stills Photography
