Argentinska glumica Margarita Molfino, koja je našoj publici poznata iz filmova „Divlje priče“ i „Optužena“, u Beogradu je, kao gošća ovogodišnjeg FEST-a, promovisala film „Delinkventi“. Osmeh, prirodnost kojom odiše, i njena ličnost očaravajući su koliko i njen glumački talenat.
Osim glumom, aktivno se bavi i baletom, kao i borbom za prava žena i drugih kojima je to potrebno. Koristi svoj umetnički glas da napravi promenu u svetu. Svestrana je i ljubazna.
Neverovatno zadovoljstvo mi je bilo da s njom razgovaram o svemu ovome, jer je Margarita osoba koja vas inspiriše od trenutka čim je upoznate!
LW: Šta Vas spaja sa ulogom Norme – devojke u koju se zaljubljuju dvojica protagonista, u filmu „Delinkventi“, a šta Vas deli od nje?
Spaja me mnogo toga, jer je Norma jedna mnogo fizički sposobna osoba, zbog života u Kordobi, gradu koji je provincija s rekom, planinom. Jahala sam. I kroz svu tu fizikalnost, mogla sam lepo da uđem u lik telom, jer sam takođe i balerina.
Mnogo radim kao balerina. Generalno, kada sam u pozorištu, plešući mislim na lik telom. Norma mi je tu dala mnogo slobode. Znala sam da jašem, ali morala sam to ponovo da naučim. Bila sam mnogo na reci, planinarila… I to je stvarno bilo prelepo za mene.
Ona je takođe slobodumna žena, koja ide za svojim željama. Mislim da je bez mnogo predrasuda, i s tim sam se dosta poistovetila.
„Delinkventi“ reditelja Rodriga Morena: Moran je službenik banke u Buenos Ajresu, koji osmišljava plan kako da sebe i kolegu Romana oslobodi rada. Ukrašće novac iz banke kako bi finansirao njihovu penziju, a jedino što treba da se uradi jeste da Roman sakrije taj novac za Morana, pre nego prizna i odsluži zatvorsku kaznu. Posle tri godine, oni će se ponovo ujediniti, podeliti novac i nikada više neće morati da rade… Obojica se zaljubljuju u Normu (Margarita Molfino).
LW: Kada biste bili Norma, koga od dvojice muškaraca biste izabrali na kraju?
Mislim da nijednog. (smeh) Oni su samo ljubavne avanture.
LW: Mislim da je to jedan zreo odgovor. (smeh) Šalu na stranu, primetila sam da su sva imena u filmu skoro pa anagrami. Da li je to slučajnost ili nešto stoji iza toga?
U filmu postoji mnogo detalja u tom stilu, kao s igricama, jezikom, s dualnošću, s imenima… Sećaš se potpisa u banci koji je dupliran? To jeste rediteljska mašta.
Postoji nešto u filmu što se poigrava s jedne strane s verodostojnošću te priče, a s druge strane imam mnogo detalja u filmu, koji čine da ta verodostojnost nije toliko bitna.
Najbitnije je da je to film, a ne realnost. Mislim da ima veze s tim. To je moja interpretacija. Ali ima mnogo takvih detalja, koji deluju apsurdno ili zabavno, i koji te teraju da sve vreme razmišljaš o tome da je to film u bioskopu, da nije realnost.
LW: Izjašnjavate se kao feministkinja. S kakvim problemima se trenutno suočavaju Argentinke, i kako im Vi kao glumica možete pomoći da se njihov glas čuje?
Apsolutno se smatram feministkinjom. Veliki deo svog života posvećujem tome, feministička sam aktivistkinja. Nedavno smo postigli usvajanje zakona o dobrovoljnom prekidu trudnoće. To je bila velika pobeda.
Feministički pokret u Argentini je veliki i s velikim iskustvom, vrlo je snažan – „Nijedna manje“ – poznat je širom sveta.
U ovom kritičnom trenutku, prvo što je ukinuto jeste Ministarstvo za žene, rod i različitosti. Zato ćemo izaći na ulice i boriti se za sve što treba ponovo osvajiti ili sačuvati, jer ne možemo dopustiti da nastave tako s pravima za koja smo se već izborili… ali dolaze teška vremena.
Kao feministkinja, ne kao glumica već kao žena generalno, verujem da bi trebalo da se oglasi svaka glumica, javna ličnost ili osoba, koja ima mikrofon ili kameru. Mislim da je veoma važno da koriste reči kao sredstvo, da objašnjavaju i upoznaju sa tim one žene koje nemaju pristup tome. Toliko je jendostavno. Ne predstavljamo nikoga, već smo samo jedna više unutar ogromnog pokreta.
Feminizam je transverzalni pokret – ima raznih socijalnih grupa. Zato nismo jedine, samo koristimo ono što imamo da bismo mu dale glas, ali je to apsolutno kolektivni rad.
LW: Govoreći o kolektivnom radu, imam još jedno pitanje. Imate li neku angdotu sa snimanja “Delikvenata”?
Mislim da je najinteresantnija anegdota ta da smo na filmu radili četiri godine, jer je bio prekidan zbog pandemije.
Ono što je bilo užasno i nelagodno u tom momentu – osećaj da ga nikada nećemo završiti… novac koji smo morali da nabavimo… što smo ga radili u delovima – na kraju se pokazalo kao nešto što čime smo dobro upravljali, jer film i govori o vremenu. Postavlja pitanje šta radimo sa svojim vremenom.
U zapletu prolaze tolike godine, oni pljačkaju, upoznaju mene jedan za drugim…
Kada se osvrnem, mislim da je to bilo zdravo za film, i lepo je bilo videti kako smo prevazišli sve te godine s smirenošću. Mislim da se to u filmu i primeti.
LW: Film je imao svetsku premijeru na prošlogodišnjem Kanskom festivalu, a u Srbiji je prikazan na FEST-u. Pored promocije filma, šta je još aktuelno kod Vas, i koji su Vam budući planovi?
Da. Radim mnogo u pozorištu, i plešem u nezavisnoj trupi. To je jedno svakodnevno samoupravljanje i stalno imam projekte. U plesnoj trupi istražujemo, pravimo performanse sa pozorišnim delima. Tako da to najviše zavisi od mene i mojih želja.
Nadam se da će doći još filmova. Ne znam. Trenutno smo u jednom vrlo teškom momentu za Argentinu, kultura je bez podrške… Užasne su restrikcije u svakom smislu. Žele da unište sve. Ne znam šta nosi budućnost. Međutim, borimo se i protestvujemo pokušavajući da nastavimo napred sa onim što imamo, a što je mnogo vredno.
Mislim da ćemo, kako god bilo, nastaviti sa bioskopom, pozorištem, plesom, muzikom, sa svim, jer verujem da ne postoji drugačiji način življenja bez toga. Ne samo za nas umetnike, nego i generalno za kulturu.
Ne znam konkretno. Dan po dan.
LW: Ne možemo da završimo ovaj razgovor bez pitanja – jeste li uspeli da vidite Beograd? Da li Vam se svideo, ili ste primetili nešto specifično?
Malo sam ga upoznala, došla sam samo na tri dana. Zadivljena sam gradom, prelep je. Mnogo mi se sviđa istorija koju nosi. Na zgradama se primećuje ta mešavina drevnog i modernog, što mi je veoma interesantno. Juče me je baš zainteresovalo da vidim ukrštanje dveju reka, Dunava i Save. Imala sam veliku želju da vidim to mesto, i otišla sam. Provela sam dan sunčajući se. Bilo je prelepo.
Autor: Dragana Daničić // Foto: Tijana Janković-Jevrić (Miss Stills Photography)
