12. septembra u MTS dvorani na Festivalu dokumentarnog filma „7 veličanstvenih“
Uigrani rediteljski tandem, Melani Libhajt i Gereon Vecel, autori su filma „She Chef“, čiji naslov otkriva njegovu tematiku. Glavna junakinja je pobednica svetskog takmičenja u kuvanju koja nas vodi na uzbudljivo putovanje kroz neke od vrhunskih kuhinja elitnih evropskih restorana, pokušavajući da otkrije sopstveno mestu u tom svetu strogih pravila i hijerarhije.
Ovo ostvarenje moći ćemo da pogledamo 12. septembra u MTS dvorani na Festivalu dokumentarnog filma „7 veličanstvenih“, koje se 19. put održava u našem glavnom gradu. Tim povodom razgovarali smo sa ko-rediteljkom Melani Libhajt, koja će biti i gošća festivala.
Kako ste upoznali Agnes i šta je bila početna motivacija za film?
Zapravo nas je producent Tomas Herbert upoznao sa Agnes. Oni su bili prijatelji dugi niz godina, i već neko vreme je imao ideju da napravi film o njoj. U to vreme, Gereon i ja smo već sarađivali sa producentima iz Horse&Fruits na drugom filmskom projektu, tako da smo već imali radni odnos. Pored toga, Gereon je već napravio dobro prihvaćen film o Feranu Adrijau (papi molekularne kuhinje) u prošlosti. Dakle, već je imao iskustva sa snimanjem u vrhunskoj kuhinji.
Sve se to spojilo, i kada smo prvi put sreli Agnes, odmah smo se povezali, budući da je veoma otvorena i lako pristupačna osoba. Ona je samopouzdana mlada žena sa dobrim smislom za humor i lako se povezuje sa ljudima – to su dobre osnove za zanimljivo putovanje na koje smo se uputili zajedno.
Osim Agnes kao interesantne osobe, zainteresovala nas je i drugačija perspektiva Michelinove kuhinje. Većina filmova o elitnom kulinarstvu koncentriše se na glavne kuvare. Međutim, u našem filmu smo ušli u priznate kuhinje kroz perspektivu praktikanta koji se nalazi na dnu hijerarhije. Zanimali su nas različiti tipovi Michelinovih kuhinja kao radno okruženje, posebno za mladu ženu.
Pomenuli ste da je Agnes je devojka u “muškom svetu” prestižnih kuvara. Koliko je taj deo njenog identiteta i pozicije u poslovnom svetu bio važan deo filmskog portreta?
Smatrali smo da je posebno zanimljivo pratiti mladu ženu u ovom muškom dominantnom svetu i posmatrati šta ona doživljava. Na kraju je uspela veoma dobro da se uklopi u sve različite kuhinje. Agnes nije Jovanka Orleanka koja unosi revoluciju u Michelinov koncept ocenjivanja. Međutim, kroz svoj karakter uspela je da se oslobodi pritiska u nekim situacijama i stvori opušteniju atmosferu, posebno u kuhinji Vendôme. Stoga, iako se bavimo temom žene u elitnoj kuhinji, to nije naš glavni fokus. Pokušali smo da opširno razmotrimo uslove rada.
Na koji način ste pristupili idejama “ličnog uspeha” i “ambicije” u poslovnog svetu koji je snažno vođen kapitalističkom logikom?
Kada smo započeli proces snimanja, nismo imali jasnu predstavu gde će Agnesina putovanja “završiti” i kojim će ciljevima težiti do kraja snimanja. Ni ona sama nije znala gde će završiti nakon različitih stažiranja. Imala je maglovite ideje o otvaranju svog restorana, ali naposletku celo putovanje se stvarno svodilo na pronalaženje vlastitog mesta u vrhunskoj gastronomiji i otkrivanju šta je za nju važno. Osim što je bila inspirisana stilom restorana KOKS, shvatila je koliko je za nju ključna dobra radna atmosfera i dobar timski duh.
Kako je Agnes reagovala na film – prvo kao ideju, a kasnije kao “konačni proizvod”? Koji su bili njeni utisci, sugestije, razmišljanja o tome?
Producent Tomas Herbert već je dugo imao ideju da napravi film o Agnes. Zapravo je želeo da napravi film o njoj, tokom njenog stažiranja u restoranu Steirereck u Beču. Ali ona je odbila rekavši da neće da uđe u kuhinju sa dve Michelinove zvezdice kao praktikantkinja koja ništa ne zna, a da uz to ima filmsku ekipu na leđima.
Nakon završetka stažiranja i osvajanja svetskog kupa, bila je samouverenija da je prate s filmskom ekipom tokom stažiranja u različitim vrhunskim kuhinjama. Međutim, na početku je još uvek bila malo nesigurna u pogledu stajanja na dnu hijerarhije i fokusiranja filmskog tima na nju. Sigurno je osećala određeni pritisak, ne znajući kako će kolege reagovati.
Istovremeno je osećala da film može pomoći da se ohrabre – posebno mlade žene – da grade karijeru u vrhunskoj gastronomiji. Nakon što je prvi put videla film, bila je zadivljena zato što je videla kako se menja tokom različitih stažiranja i kako je više bila svoja prema kraju filma nego na početku. Generalno, smatra da film daje prilično realističan utisak o različitim kuhinjama i o vremenu koje je provela tamo.
Ovo je film koji prikazuje život u elitnim kuhinjama, ali sa drugačijim fokusom. Međutim, da li ste ipak imali na umu neku vrstu poruke, stave, ili posebnog ugla posmatranja sveta skupocenih restorana i njihovih klijenata, budući da je to vidljiv deo Agnesinog ličnog putovanja?
Generalno, volimo da pristupimo našim filmovima na otvoren način, ne znajući šta ćemo doživeti, takođe volimo da pustimo publiku da sama otkriva stvari. Stoga ne pristupamo našim filmovima sa određenim stavom u umu koju želimo da iznesemo. Ali nadali smo se da ćemo reći nešto o radnom okruženju vrhunskih kuhinja i dati uvid u ove kuhinje koje obično ne vidite.
Mislim da smo na kraju bili veoma srećni što smo snimali u tri kuhinje koje su veoma različite po svojoj prirodi. Kontrastirajući ih, ljudi koji gledaju film mogu da se pozicioniraju prema onome što vide. Imali smo veoma različite reakcije publike, što je odlično. Film rezonira kod ljudi na različite načine, i to je ono što cenimo kod opservacionog pristupa koji primenjujemo.
Osim toga, za Gereona i mene bilo je važno barem na trenutak da zavirimo u kreativni proces koji stoji iza ovih vrhunskih kuhinja. U ovom segmentu kuvanje je zaista oblik umetnosti. Mnogo energije i radnih sati ulaže se u stvaranje novih ideja. Očigledno je da je poseta ovakvim restoranima skupa, ali volim da uporedim posetu ovim restoranima sa posetom operi, koja je takođe skupa. U oba slučaja radi se o čulnom iskustvu.
