Drama o porodici koja se bori da se ponovo ujedini posle raspada. „Sin“ se fokusira na Pitera čiji se užurbani život sa novom partnerkom Bet i njihovom bebom preokrene kada se njegova bivša supruga Kejt pojavi sa njihovim sinom Nikolasom, tinejdžerom. Mladić je mesecima izostajao iz škole, uznemiren je, udaljen i ljut. Piter nastoji da brine o Nikolasu kao što bi voleo da se njegov otac brinuo o njemu.
Definitivno sam posle filma „Sin“ pomislila da je Fest ove godine izabrao depresiju kao noseću temu festivala. Pogotovo što sam u istom danu gledala „Prvi dan mog života“, „Carstvo svetlosti“, i onda ovo, kao šlag na vrlo gorku tortu. Ali umetnost je tu da bi nas zastupala, obrazovala, širila nam vidike, pričala umesto nas i tešila nas.
Film sam vrlo nasumično izabrala, mahom zbog Entonija Hopkinsa koji, kako se ispostavilo na moju žalost, glumi samo u jednoj sceni. I to je najmaestralnija sekvenca. Odličan marketing, ja idealna žrtva. Ali stub ovog filma jeste Hju Džekmen koji me je oduševio svojom temeljno pripremljenom izvedbom. Besprekornom kao hirurški rez, mada jednako sterilnom. To je više posledica toga kako je lik koncipiran. Kao da je sazreo. Nisam dosad imala o njemu mišljenje kao o ozbiljnom dramskom glumcu. Tako da mi sir Hopkins nije toliko falio, preuzeo bi svo svetlo scene na sebe, a ovde fokus i treba da bude na drugim stvarima.
Lora Dern je meni svuda standardna, pa tako i ovde, nisam prava adresa. Zato je Vanesa Kirbi (princeza Margaret iz „Krune“) osveženje. Zen MekGret, koji u ovom filmu glumi sina, zaista je uspeo da prenese kako izgledaju otupelost, bes, nemoć i druge varijante beskrajne palete raspoloženja koje izaziva akutna depresija. „Pritiska me život“, kaže on u nekoj sceni sa kojom smo, barem jednom, svi mogli da se saživimo.
Ova drama nudi neočekivan obrt nakon holivudskog klišea kom prisustvujemo prvih petnaestak minuta. Razveden par, otac ima dete sa drugom, sin ne može da preboli i izbori se sa tim, otac oca je sve zamesio traumirajući svoje dete i neminovno ga tako osuđujući da slično postupa sa svojim sinom, majka/žena koja jedva dolazi k sebi zbog muža koji ju je ostavio i nesnosnog tinejdžera, i ljubavnica koja postaje svesna u šta se uvalila. Bla, bla, bla, bla. Doslovno.
Međutim, u svoj toj ispraznoj melodramatičnosti, može da se pronađe neki ključ za one koji ne uspevaju da otključaju vrata svog uma. Film se bavi preispitivanjem roditeljstva, morala i percepcijom toga šta je loše, a šta dobro roditeljstvo. Za iskusne, u značajnijoj meri se bavi nemogućnošću roditelja da shvati da mu je dete u problemu. Nesposobnosti da pomognu i sebi i detetu. Zatvaranje oči pred tim može imati fatalne posledice.
Mislim da bi trebalo da pogledate film, pogotovo ako ste roditelj, pa da vam bude odmah jasno o čemu pričam. Moje apstraktno objašnjvanje nema pravi efekat. Pustite da vas šokira. Sigurna sam da smo potrošili vreme i na gore filmove. Ovaj bar nudi realan pogled na goreiznetu problematiku. Zasigurno, ekipa filma je vrlo emocionalno pismena. U sigurnim ste rukama. Ne bi trebalo da svako da pravi film na ovu temu jer, pogrešno obrađena, može da zbuni ili navede gledaoca na svakojake bespotrebnosti – opasna zamka za one koji nekada ne razlikuju fikciju i stvarnost. Mislim da bi uz takve filmove trebalo stavljati odricanje od odgovornosti. Ova ekipa zna šta radi.
Florijan Zeler je nagrađivani francuski romanopisac, dramski pisac i reditelj. Prema londonskom Tajmsu, on je “najuzbudljiviji dramski pisac našeg doba”. Napisao je više od 10 drama, među kojima su Otac, Majka, Istina, Laž, Visina oluje i Sin koji je premijerno izveden 2019. u Londonu. Njegove drame su postavljene u pozorištima u više od 45 zemalja. Otac je jedan od njegovih najizvođenijih dramskih tekstova poslednjih godina, koji je Gardijan opisao kao “najcenjeniji novi dramski tekst poslednje decenije”. Filmom Otac (2020) Zeler je debitovao kao filmski reditelj i nagrađen je Oskarom za adaptirani scenario.
Autor teksta je Dragana Daničić.
