U šetnji Astronomskom opservatorijom Beograd na Zvezdari
Današnja gusta Zvezdarska šuma nastala je zahvaljujući Astronomskoj opservatoriji Beograd, najstarijem naučnom institutu u Srbiji. Svoj namenski prostor, koji se nalazi u Volginoj ulici na Zvezdari, i to na površini od 10 hektara, koliko danas zauzima, Opservatorija je dobila još davne 1932. godine, da bi joj u naše vreme pripao status spomenika u kulturi.
Kako je ovaj prostrani naučni kompleks izgrađen za samo dve i po godine, i to u vreme između dva svetska rata, šta sadrži i zašto je bitno da bude očuvan i u budućnosti, Beograđani su mogli da saznaju u okviru šetnje beogradskim astronomskim parkom, koja je bila organizovana povodom 61. rođendana Zavoda za zaštitu spomenika u kulturi grada Beograda, pod čijim je okriljem renovirano nekoliko objekata opservatorije.
U prelepoj biblioteci osvetljenoj krovnom laternom, a koja je na svoja dva nivoa zadržala autentičan izgled iz tridesetih godina prošlog veka, Olivera Vučković direktorka Zavoda za zaštitu spomenika u kulturi poželela je dobrodošlicu posetiocima Astronomske opservatorije Beograd, prošlog petka.
Najavivši govornike i vođe rođendanske šetnje kompleksom Opservatorije na Zvezdari, direktora AOB-a Gojka Đuraševića i arhitektu Zavoda Aleksandru Šević, ona je istakla da je Zavod u poslednjih sedam godina renovirao neke od objekata ovog značajnog kompleksa.
Milan Nedeljković – alfa i omega srpske astronomije
Zahvaljujući alfi i omegi srpske astronomije, kako to za naučnika Milana Nedeljkovića direktor AOB-a Gojko Đurašević kaže, nastao je i današnji kompleks astronomskog centra u Zvezdarskoj šumi.
„Milan Nedeljković je jedna vrlo neobična ličnost. Čovek koji je, prvo, bio izuzetan učenik u to vreme. Vrlo talentovan student i pitomac srpske vlade, koja ga je poslala u Francusku na specijalizaciju. Umesto da se vrati iz Pariza s jednom diplomom sa Sorbone, diplomom matematike, zbog koje je i otišao, vratio se sa ni manje ni više nego sa šest diploma. Usput se bavio i astronomijom i meteorologijom i preciznom mehanikom i geomagnetikom. Odmah po povratku iz Francuske, na ondašnjoj Visokoj školi otvara katedru za astronomiju i meteorologiju. Istovremeno počinje i borbu za osnivanje prve opservatorije, najstarijeg naučnog instituta i to iz 1887. godine.
Takođe, Nedeljković je postavio preko 100 stanica meteoroloških, za agro meteorologiju, dok je na račun ratnih reparacija zatražio i dobio instrumentarijum od Nemačke za izgradnju ove Opservatorije u kojoj se sada nalazimo, za razvoj meteroloških stanica i za razvoj seizmologije u Srbiji.
Njegovi naslednici su imali neke druge ideje tako da se daleko odstupilo od prvobitnih namera, pa su njega 1924. godine, pod nekim čudnim političkim okolnostima, penzionisali”, o istoriji astronomije u Srbiji kazao je direktor Gojko Đurašević, dodajući da je potom graditelj ovog kompleksa bio Vojislav Mišković, a arhitekta Čeh Jan Dubovi.
Zvezdarska šuma nekada bila Veliki Vračar
Zvezdarska šuma koju danas poznajemo nekada je bila goli plato kojeg su Beograđani zvali Veliki Vračar. U to vreme je grad zapravo bio manji od kruga dvojke, a ovaj prostor na kojem je izgrađena Opservatorije i za čije potrebe je nikla čitava šuma, bio je udaljeno i teško dostupno mesto na koje se stizalo blatnjavim putem, pored kukuruza. To je uticalo na arhitekturu i izgled Astronomske opservatorije Beograd.
„U opticaju je bilo nekoliko lokacija, preko Avale do Fruške gore, da bi na kraju završli sa ovom lokacijom. Fruška gora bi možda bila bolji izbor. Teperaturne i druge oscilacije koje su neophodni uslovi za dobre rezultate, tamo su bili bolji nego u Beogradu, ali te prostore su zauzela već razna planinarska društva, i tako je, u tom traganju, došlo do ove lokacije na Zvezdari.
U to vreme to je bila prilična periferija i prostor bez zelenila, ali je priroda za tih proteklih sedamdesetak godina pokazala šta ume i šta može,“ o izboru lokacije i kao uvod u priču o izgradnji opservatorije započela je arhitekta Aleksandra Šević.
„Profesor Mišković je predložio arhitektu Jana Dubovija iz Češke, koji je u Beogradu već boravio i radio par godina. Projekat je rađen 1930. godine, a sa gradnjom se počelo 1931. godine, da bi 1932. godine kompleks bio završen. Međutim, čitave sledeće dve godine trajala je montaža instrumenata. Tako da je 1934. godine Opservatorija počela svoj puni rad,“ navela je arhitekta Šević.
Prema rečima direktora Astronomske opservatorije Beograd Gojka Đuraševića, još je Milan Nedeljković obezbedio sve za izgradnju te Opservatorije, od instrumenata do kompletne opreme, tako da nije bilo bolje opremljene u Evropi.
Zamišljen kao veliki park s objektima
„Kompleks je osmišljen kao niz objekata čija je osnovna funkcija istraživačka, za smeštaj instrumenata, sa Upravnom zgradom i određenim brojem pratećih objekata i stambenim prostorom za stanovanje astronoma… Tu su Paviljon velikog refraktora, Paviljon malog refraktora i Školski paviljon, zatim mašinska radionica, ulaz sa vodotornjem…
Objekti nemaju jasnu šemu rasporeda. Inicijalnih četiri i po hektara, površinski je povećan da čini preko 10 hektara. I tom originalnom delu kompleksa su dograđena još tri paviljona, kuća za baštovana, kao i novi paviljoni. Jedan od njih je stradao 1999. godine usled bombardovanja,“ objasnila je arhitekta Aleksandra Šević.
Na fasadi Upravne razgrade nalaze se i tragovi gelera od bombi iz Drugog svetskog rata, tako da je, iz mnogo razloga, razvoj Opservatorije, kako je to i istakao njen direktor, na neki način priča i o istoriji i razvoju Beograda.
Zbog širenja grada i svetlosnog zagađenja, sva merenja koja naši astrofizičari danas sprovode oslanjaju se na podatke iz astronomske stanice Vidojevice, kraj Prokuplja. Zbog nedostatka tamnog noćnog neba, na Zvezdari je moguće posmatrati jedino zvezdu Sunce, pomoću nekadašnjeg malog refraktora koje je preuređen u spektogram.
„Sve je u broju i meri“
Čitav kompleks, moderne arhitekture, koji je završen 1932. godine, sazidan je za samo dve i po godine.
„Fasade su izvedene u teranovi koja je plemeniti malter, a coklo je u veštačkom kamenu. Kupole su rađene u kvalitetnom limu, i kao takve nisu u tako jako, jako lošem stanju, što govori o tome koliko su u izgradnji ovih objekta primenjeni kvalitetni materijali. Reljefi koji oplemenjuju arhitekturu delo su arhitekte Branka Krstića,“ opisuje arhitekta Aleksandra.
Natpis na ulazu u glavnu zgradu Opservatorije kaže, prevedeno s latinskog jezika, „Sve je u broju i meri“, ali i u znanju, zalaganju i entuzijazmu onih koji vrednuju nauku i poštuju kulturno nasleđe, dodali bismo mi, oni koji smo imali priliku i zadovljstvo da na trenutak zavirimo u ovom neverovatno i jedinstveno zdanje.
Olivera Vučković iz Zavoda za zaštitu spomenika kulture izjavila je da je aktuelna ideja da ovaj prostor u narednom periodu bude bolji, zanimljiviji, i pre svega dostupan Beograđanima.
A, šta bi od toga bilo lepše nego jedan Astronomski muzej u Beogradu?
foto: Miss Stills Photography / Sva prava zadržana.
