Italo Kalvino autor je knjige „Ako jedne zimske noći neki putnik“, a koju je objavio Plato.
Italo Kalvino (1923–1985), jedan od najvećih italijanskih pisaca druge polovine 20. veka. Njegovo delo broji preko 15 knjiga proze (romana, novela i zbirki priča), od kojih su najvažniji Palomar, Kosimikomike, Ako jedne zimske noći neki putnik. Dobitnik je preko deset italijanskih i međunarodnih knjižavnih nagrada. Profesionalna saradnja u izdavačkoj kući Einaudi sa velikim piscem Čezarom Pavezeom otvorila mu je vrata književne scene. Kasnije, kao već afirmisan pisac dobio je poziv od Rejmona Kenoa da se priključi novom književnom krugu Oulipo u kojem su bili pisci Žorž Perek, Rolan Bart, Kold Levi Stros…
Kalvino je veći deo svog života bio angažovani intelektualac leve orijentacije, što se u pogledu izbora tema osećalo i u njegovom književnom stvaralaštvu, ali ono nikada nije imalo realstički okvir već je bilo okrenuto nekoj vrsti mitske i folklorne fantastike, kroz koju je on najbolje mogao da izrazi svoje misli o modernom čoveku i svetu. U kritici se često govori o njemu kao o savremenom „Braća Grim“ piscu. Sam autor je dosta izučavao teorijske radove ruskog folkloriste Vladimira Propa koji su u to vreme dali velike uvide u ovoj oblasti.
„Ako jedne zmske noći neki putnik“ jeste roman o čitanju i roman o životu. U njemu Kalvino demistifikuje sam nastanak književnog dela i ukazuje na povezanost čitaoca i dela koje čita i čitalačko razumevanje koje gradi smisao samog dela. Na taj način je izrazio jedan od glavnih poetičkih usmerenja postmodernizma, ali i otvorio neke od tema kao što je (ne)mogućnost objektivnog saznavanja stvarnosti ili slagalice kao koncepta izgradnje i života i i književnog dela.
Roman se može čitati kao potraga za odgovorom na večno pitanje zašto čitamo književna dela. Junaci romana, Čitatelj i Čitateljka, sreću se u knjižari, oboje sa željom da pronađu nastavak romana koji su započeli da čitaju a koji je greškom izdavačke kuće prekinut na pola, umetanjem tabaka nekog drugog romana. Avantura čitanja vodiće ovo dvoje mladih ljudi iz romana u roman, kao kroz spiralu koja se nikada ne završava. Svaki roman koji započinju da čitaju predstavljaće svojevrsnu raskrsnicu na njihovom ličnom životnom putu. Preplitanje života i književnosti očituje se u ovom romanu slikom multiplikovanih romana, čiji završetak je nedostupan junacima sve dok ne spznaju da su oni samo junaci svih tih romana koje čitaju i da samo oni mogu da utiču na razvoj radnje i na sam (srećni) završetak kojem toliko teže.
