Jelena Cerović, plesačica, glumica i budući filolog
„Volela bih i ja da znam.“ – Jelenin je odgovor na pitanje šta je to što nju najviše određuje. Da li je to ples, gluma ili su to jezici? Mlada, energična i talentovana, sa lepotom filmske dive i upornošću pravog borca, Jelena je devojka koja nikog ne ostavlja ravnodušnim, kako na sceni tako i u životu…
Jelena Cerović (21) je student Filološkog fakulteta na katedri za italijanski jezik (i književnost). Ples, gluma i jezici su njene najveće ljubavi kojima se ona posvetila sa jednakim žarom. Igrajući u Latino formaciji osvojila je tri puta prvo mesto na Državnom prvenstvu. Kao glumica, član je umetničkog studija „Nešto kreArtivno“, a nedavno je igrala u predstavi reditelja i scenariste Jovana Stamatovića – Karića, „Đavo, moj najbolji drug.“ Svoj talenat i sklonost ka jezicima je krunisala studijama italijanskog jezika. Za nju bi ostvarenje snova da zaigra u mjuziklu.
Jelena je devojka koja za sebe kaže da je veoma radoznala, da voli književnost, film, i umetnost uopšte. Interesovanje za ples, jezike i glumu joj se javilo u slično vreme, još u osnovnoj školi, a ona je u tim oblastima i dalje podjednako istrajana i uspešna.
LW: Ples i gluma su tvoja dva paralelna interesovanja i hobija. Kakav je osećaj kada nastupaš pred publikom?
Jelena: Pred bilo koji nastup, imam veliku tremu, iako kažu ljudi da to nikad ne bi pomislili za mene. Trema ne bi bila problem da se meni noge ne tresu na štikli od osam centimetara na kojima bi trebalo da zaigram. Zato sebi uvek pred nastup kažem: „Da li ti znaš koliko malo ljudi ima privileguju da bude sa te „druge strane“ i da dobije aplauz. Stani i smiri se i uradi to kako valja.“ Opet, svaki put kada dobijem taj aplauz od publike, bilo da je ples ili gluma, osećam se veoma privilegovano. Čak se na neki način osećam inferiorno u odnosu na publiku, jer sam svesna da sam ja ta koja bi trebalo da se dopadne, a ne da deluje nadmeno. Imam utisak da je potrebno da se publici dodvorim, a opet da nastupim sigurno, ali ne i prepotentno. U neku ruku, to je veoma teško. Potrebno je, a to se uči i ide sa godinama, znati preneti emocije, a opet ne preterati. Jednostavno, ako se ne dopadne publici, džaba sve.[/answer]
LW: Kada si počela da se baviš plesom koji je već dugo sastavni deo tvog života?
Jelena: Počela sam sa plesom u sedmoj godini, jer je moja mama fizioterapeut i nije mogla da zamisli da imam krivu kičmu. Trenirala sam do bombardovanja, koje je negativno uticalo na mene. Međutim, nikad mi nije prestala želja za plesom, pa sam u srednjoj školi počela da treniram latino i standardne plesove. Paralelno sa tim, u svojoj gimnaziji sam igrala i džez balet, tako da sam već tada skroz bila u plesu. Sa tom džez balet grupom sam nastupala na Festivalu antičkog pozorišta na Siciliji. To mi je jedan od najdražih nastupa. Glumili smo Antigonu tako što smo, zbog jezičke barijere, plesom prikazale emocije (Plesale smo u predstavi „Antigona“ gde je, zbog jezičke barijere, zadatak nas balerina bio da prenesemo publici emocije). Tu mi se i rodila želja da naučim italijanskim.
LW: Kada si otkrila svoj talenat za glumu?
Jelena: Još u osnovnoj i srednjoj školi sam išla na dramske sekcije. Kada sam upisala fakultet krenula sam u Dadov, gde sam upoznala neke ljude, među kojima je i Jovan Stamatović – Karić koji je pokrenuo studio „Nešto kreArtivno“ u kojem sam i ja. Učili smo zajedno glumu i tako smo počeli da se družimo i da realizujemo neke ideje. Taj studio ne postoji fizički, već samo predstavlja grupu mladih i kreativnih ljudi. Snalazimo se za prostor. Tako je bilo i za predstavu „Đavo, moj najbolji drug“. Sad sam deo ovog studija, nisam više u Dadovu.
LW: S obzirom da si imala prilike da često nastupaš u različitim ulogama, koji bi nastup izdvojila kao najdraži?
Jelena: Najdraži mi je onaj nastup kada smo prvi put osvojile državno prvenstvo kao Latino formacija. Naporno smo trenirale i pripremale se za to takmičenje, smišljale kostim, skupljale pare… kad jedna nema, druga ima… „Ja ću tebi platiti trening danas, pa ćeš ti meni vratiti drugi put.“ Jedno lepo drugarstvo se rodilo između nas. Taj trenutak kad su rekli da smo prve i kad su nam okačili medalje, a naši drugari doneli cveće, je bio zaista nešto posebno.
LW: Šta te je to privuklo da izabereš baš italijanski jezik?
Jelena: Sviđaju mi se italijanski jezik, kultura, književnost, kinematografija, a Italijani su inače, po mom mišljenju, što se tiče sveobuhvatne umetnosti neprevaziđeni. Njihov mentalitet je veoma sličan našem. Sve me je to privuklo da upišem taj jezik. Ja sam jedna od onih studenata koja je još uvek entuzijastična povodom svojih studija.
LW: Koji bi tvoj savet bio za sve one srednjoškolce koji razmišljaju da postanu tvoje kolege?
Jelena: Svako bi o svom fakultetu mogao da kaže hiljadu dobrih i hiljadu loših strana, pa tako i ja. Ako neko voli filologiju, što moram da podvučem, jer to nije isto što i kurs jezika, onda je ovo fakultet za njega. Ako neko želi da nauči samo jezik, onda je za njega bolja škola jezika. Filologija je nešto više od toga. Tu je jezik samo sredstvo kojim se proučavaju kultura, običaji, književnost itd. Ako te zanima filologija, upiši filološki. Bitno je još da studenti znaju da ni na fakultetu, kao i u životu, neće dobiti ništa na tacni. Moraju da shvate da je dosta do njih samih i koliko se oni zanimaju za tu oblast i mimo nastave. Nije kao u srednjoj školi. Kada si na fakutetu ti si taj koji studira, proučava, a profesor je tu da da neke smernice. Kod mene na fakultetu je svaka katedra fakultet za sebe. Po mom mišljenju, razlikuje se težina studiranja od jezika do jezika.
LW: Koju bi od ove tri ljubavi posebno izdvojila?
Jelena: Ako bih morala da nešto poređam od prvog do trećeg mesta, onda bih na prvo mesto stavila ples. Time bih volela da se bavim dokle god mogu, tj. dokle god mi godine i fizička spremnost to dopuštaju. U budućnosti bih definitivno želela da se bavim nekim scenskim poslom. Ne vidim sebe kao prevodioca ili u zanimanju koje zahteva da sam ceo dan među nekim papirima. U životu mi se desilo da mi se ostvare mnogi snovi samo zato što sam žarko želela i veoma se trudila da to ostvarim. Volela bih da se bavim nečim što bi sve objedinilo, i ples i glumu i jezike. Trudim se da ne gledam previše unapred.
LW: Šta je još, osim mjuzikla, ono što bi želela da ostvariš?
Jelena: Ima toliko stvari koje bih želela, da od te želje nekad hoću da puknem. Mjuzikl je moj san koji mi se bezmalo i ostvario. U studiju „Nešto kreArtivno“ smo čak i to pokušali da uradimo, ali nažalost, taj projekat je prekinut na pola puta do realizacije. Bila nam je potrebna sala. Nismo uspeli da je pronađemo, odnosno ideja nam je bila da nam je neko ustupi, a mi bismo se zauzvrat odrekli prihoda od ulaznica. Za mjuzikl je potrebna prostorija sa ogledalom, jer je to minimum što ples zahteva. Bili smo veoma etuzijastični oko ovog projekta koji je bukvalno prekinut na pola. Imamo pola koreografije, pola muzike i pola glumačke postave. Takođe bih želela da devojke iz latino formacije i ja pronađemo sredstva da odemo na neko takmičenje u inostranstvo. Mislim da naši mladi ljudi imaju toliko toga da pokažu. Možda čak i više od svojih vršnjaka u nekoj drugoj zemlji, jer zbog situacije u našoj zemlji imamo motiv više. Plus kao narod imamo taj takmičarski duh. Mislim da bismo veoma lepo predstavile našu zemlju gde god da odemo. Nažalost, za to do sada nismo našle sredstava, a žarko smo želele prošle godine da odemo tri dana na jedno plesno takmičenje u Milano.
LW: Često se dešava da i najlepše ideje ne zažive pred prvim preprekama. Šta ti daje podstrek da budeš istrajana u svojim ciljevima?
Jelena: Sebe smatram devojkom koja je sposobna za sve te stvari. Ništa nije nemoguće! To je moj moto.
