Tragajući za novom, zabavnom i delotvornom rekreacijom, naišla sam na jedan sasvim drugačiji i izuzetno zanimljiv koncept. U pitanju je, verovali ili ne, balet za odrasle.
Ma, koliko to u prvi mah delovalo nesvakidašnje i zbunjujuće, s obzirom na to da postoji tradicionalno mišljenje da je balet isključivo za devojčice i kasnije za profesionalne igrače, ova izvođačka umetnost je i izvanredna fizička aktivnost za rekreativce.
Bila sam dovoljno radoznala i smela da se oprobam u baletu za odrasle, iako sam već zagazila u tridesete. Međutim, ono što me je posebno inspirisalo da u svemu tome i istrajem, pored zabavnog i efikasnog treninga, jeste i lični primer balerine i i mame dvoje male dece Nataše Najman. Ovom prilikom vam prenosim moj razgovor sa njom.
Koliko se uspešno baletom bave dame bez ikakvog prethodnog plesačkog ili sportskog iskustva, kako ova rekreacija doprinosi njihovoj fizičkoj i mentalnoj kondiciji, lepom izgledu i držanju, i zbog čega je balet neraskidivi deo njene ličnosti – objašnjava nam balerina i osnivač škole baleta “Zvončica” Nataša Najman.
LW: Da li zaista za balet nikad nije kasno?
Nataša: Nikada nije kasno za učenje novih veština. Opšte je poznato da postoje i škole plesa za treće doba. Ako mogu penzioneri da uče rumbu i sambu, što ne bi i neko ko ima 20 ili 40 godina učio balet? Bez obzira na godine, uvek možete da naučite dosta baletskih pokreta i da dobijete na koordinaciji i držanju tela.
LW: Šta je Vama lično doneo balet?
Nataša: Potičem iz umetničke porodice. Moja baka i majka su bile operske pevačice, a otac baletski igrač. Ljubav prema sceni i pozorištu je sa njih preneta na mene i moju sestru, koja je takođe balerina Narodnog pozorišta. To je postala moja strast i način života koji sam odabrala. Nema ništa lepše nego kada čovek može da radi ono što voli i da živi od toga. Ceo moj život je okrenut i prilagođen baletu. Određuje mi kad da jedem, šta da jedem, kad da spavam. Da bi mogla da odgovorim svim zadacima koji su pred mene postavljani. Svojim trudom i radom sam zaslužila mesto III soliste Narodnog pozorišta u Beogradu. Osim karijere u pozorištu, otvorila sam školu baleta za decu 2008 godine, a od ove godine radim i sa odraslima. Kroz moju školicu svake godine prođe preko 200 malih balerinica. U školici radi još šest predavača, koji su obučeni i rade po programu školice baleta „Zvončica“. Tako da je meni balet pružio sve što sam ikada poželela.
LW: Zašto biste damama preporučili da izaberu baš balet, a ne neku drugu rekreaciju?
Nataša: Pre svega, onaj ko se prijavi za “balet za odrasle”, mora da bude zainteresovan ili da voli klasičnu muziku, koja prati ceo trening.
Često vidimo devojke koje su trenirale neke druge aktivnosti i koje imaju savršeno telo, a kojima nedostaje ta nota ženstvenosti u pokretima. To je ono što želimo, osim fizičke spremnosti, da damo našim korisnicima.
LW: Kako izgleda jedan rekreativan čas baleta za odrasle?
Nataša: Pokušali smo da prenesemo pravi baletski “klas” u našu salu za vežbanje, a opet da ga prilagodimo fizičkoj spremnosti naših korisnika.
Trening počinje vežbama u parteru gde radimo vežbe za jačanje trbušnih i leđnih mišića. Drugi deo časa je posvećen vežbama za štapom i tu se uče baletski pokreti, a jačaju mišići nogu, karlice i stomaka.
Treći deo časa je posvećen kretanju kroz salu. Rade se razne vrste baletskih hodanja i baletskih skokova. Da se vaši čitaoci ne uplaše, radi se o manjim skokovima, poskocima, koje može svako da izvede. (osmeh)
Istezanje se radi kroz sva tri dela časa kroz razne baletske pokrete.
LW: Šta od baleta za odrasle mogu da očekuje dame u dvadesetim, a šta one koje su, na primer, u četvrtoj deceniji?
Nataša: Sve benefite baleta o kojima smo govorile, osetiće sve devojke bez obzira na godine. Koja će od njih više napredovati zavisi isključivo od ličnog angažovanja na času, i od onoga što prihvate i primenjuju van časa.
LW: Pred kojim izazovima se nalaze Vaše polaznice, a šta je s druge strane to što im ovu rekreaciju čini zabavnom?
Nataša: Treći deo časa je najzabavniji i najizazovniji! Kada krenemo sa koreografijama, tada se devojke povlače. Stide se. Naravno da nije lako nekome ko nema nikakvo predznanje iz bilo kakvog plesa, da se stavi u ulogu balerine. Trebalo bi da podigne bradu, ispravi leđa i proba da se kreće kroz prostor kao balerina. Kada se prevaziđe sopstveni stid, dobija se na samopouzdanju, a onda kreće i smeh. Smeju se drugaricama iz grupe i sebi.
LW: Pretpostavljam da polaznice često pitaju kakve su one u poređenju s decom, što je simpatično pitanje. Šta im Vi odgovarate?
Nataša: Odrasli brže uče baletske korake i mogu pre da izvedu više vezanih pokreta od dece, kao i da praviljnije izvedu pokret.
Kada se dođe do dela časa gde svaka devojka mora sama da izvede vežbu, devojke se povuku, jer prvo žele da gledaju kako će neko drugi to da uradi. Mi moramo da ih postavimo i odredimo koja će prva da radi.
Za razliku od njih, deca su puno slobodnija. Svađaju koja će prva da pokaže i izvede vežbu. Uverena su da ona mogu najbolje da izvedu vežbu i da su je naučila (iako su je videla prvi put).Kažemo im da deca svemu prilaze kroz igru i bez stida. Na taj način pokušavamo da ih opustimo i da ih motivišemo da i one prihvate igru.
LW: Prevazilaženje tih granica kod odraslih kako u baletu tako i u drugim momentima u životu je veoma korisno. Kako im Vi u tome još pomažete?
Nataša: Kao što sam rekla, one jednostavno moraju da prihvate ovu rekreaciju kao deca, kao igru. Trudimo se da nađemo način i prilagodimo pristup svakom korisniku posebno. U svakom slučaju, svima je potrebna motivacija i drugarski pristup. Osim toga, kao i u životu, neophodni su rad i trud, a onda će i rezultat biti vidljiv.
LW: Ne mogu a da Vam ne postavim i ličnije pitanje, s obzirom na to da će u njemu pronači inspiraciju i druge mlade mame. Vi ste se svom poslu veoma brzo vratili i to nakon drugog deteta. Iako je posao majke veoma zhatevan, kako i zašto bi svaka mlada mama trebalo da pronađe vremena za sebe i za rekreaciju, u ovom slučaju za balet?
Nataša: Za sada sam se vratila samo radu u mojoj školi baleta. Nadam se da ću se od septembra vratiti ozbiljnjijim vežbama u pozorištu. Od 2012 godine sam na porodiljskom bolovanju. Za to vreme sam rodila dva divna dečaka. Dve trudnoće u kojima sam uglavnom ležala (morala sam), učinili su to da potpuno izađem iz kondicije. Zamislite igrača koji je primoran da leži. Naravno da sam jedva čekala da uđem u salu i da počnem da vežbam.
Mišljena sam da svaka majka mora da nađe bar tih 2-3 sata nedeljno za sebe. Bitno je da izađe iz kuće, da promeni atmosferu i posveti se sebi. Posle treninga će se sigurno bolje osećati i moći će da se vrati ulozi majke zadovoljnija.
LW: Šta ustvari znači biti profesionalni igrač?
Nataša: Predstave se u sezoni igraju jednom ili dva puta nedeljno. Da bi bili dobar igrač, cele godine treba raditi na svojoj fizičkoj spremnosti, a u danima kada se igraju predstave igrač mora psihički da bude jak kako bi kvalitetno izneo ulogu i dao svoj maksimum.Na sceni ceo trud i rad dobija svoj smisao. Našu vernu publiku ne možete prevariti. Oni osete kada se ne igra srcem i kada neko „odrađuje“ svoju ulogu. Isto tako osete i kada neko da celog sebe u predstavi. Onda sledi aplauz koji nam je najveća nagrada i po kome možete zaključiti kako je to sve izgledalo iz gledališta.
LW: Po čemu uvek možemo da prepoznamo balerinu?
Nataša: Naravno po stavu, držanju tela i elegantnosti u pokretima.
foto: MissStills.com
