Umetnički fotograf Jelena Janković (1985.) fotografisala je, između ostalog, i brojne predstave iz produkcije Bitef dance company. Neki od njenih radova nedavno su bili izloženi u galeriji O3ONE u okviru izložbe pozorišne fotografije Sve je u igri. Ovom prilikom Jelena nam govori o svojoj umetnosti i o izazovu i ljubavi koji su je inspirisali da se posveti i ovom fotografskom žanru – pozorišnoj fotografiji…
Kao umetnički fotograf, Jelena Janković bavi se najviše umetničko-dokumentarnom fotografijom, a ljubav prema sceni navela ju je da se posveti i pozorišnoj fotografiji. Plesne predstave, kojima je ova mlada i nadarena umetnica udahnula jedan novi i poseban život su: Karmen u četiri runde, Kuća cveća, Igrale se delije, Alpha boys, Božanstevana komedija, Ako bismo svi malo utihnuli, Soneti…
LW: Ljubav prema glumi, plesu i pozornici razlozi su što si se odlučila da se baviš i pozorišnom fotografijom. Da li si samo ljubitelj pomenutih umetnosti ili si se i sama nekada bavila nekom od njih?
Jelena: Bavila sam se glumom trinaest godina u amaterskom pozorištu Teatar 13. Otud i tolika ljubav prema pozornici. Za mene je to poseban i samo moj svet. Kao mala, želela sam da se bavim i baletom, ali sam bila baš debeljuca, tako da sam balerinu mogla samo da imitiram kroz glumu.(osmeh)
LW: Pored toga što je fotografisanje pozorišne scene tehnički zahtevno, koji su to još izazovi pred kojima se fotograf nalazi kada fotografiše u pozorištu?
Jelena: Jooojjj… Ima ih mnogo, jer apsolutno ništa ne zavisi od tebe. Moraš da se uklapaš u rasoprede. Ne možeš sam da odrediš koliko ti je vremena potrebno za fotografisanje, nego je sve to jedna mašinerija u kojoj moraš brzo i efikasno da se uklopiš.
LW: Tvoje fotografije su uglavno crno-bele i ponekad sa bojenim akcentom – detaljem. Da li bi na taj način mogli da opišemo tvoj stil, odnosno šta je to što je tvoj lični fotografski pečat?
Jelena: Ja sam mnogo mlad fotograf da bih mogla da pričam o nekom svom pečatu i stilu. Veliki sam zaljubljenik u crno-belu fotografiju. I tu ste potpuno u pravu, najviše imam i pravim crno-belih radova. Međutim, to je isto tako neplanirano, jer svaku svoju fotografiju ne planiram kakva će biti, nego idem po svom, nekom unutrašnjem osećaju i datoj emociji koja me u tom trenutku prati i inspiriše.
LW: U plesnoj predstavi potrebno je zabeležiti pokret i emociju, što je prisutno u tvojim radovima. Kako se i koliko dugo pripremaš pre nego što započneš fotografisanje?
Jelena: To je mnogo dug proces. Da bih fotografisala jedan plesni projekat, prisutna sam na 80 odsto proba. Pratim svaki njihov radni dan. Učim njihov pokret gledajući, pratim njihovu emociju da bih na kraju znala koji je taj momenat koji bi trebalo da zabeležim. Takođe, imam jako lepo saradnju sa igračima iz Bitef dence company. Svi smo kao jedan tim i često me pitaju kako mi nije dosadno da svaku njihovu predstavu gledam po dvadeset puta.
LW: Na jednoj od fotografija, koristila si i efekat kojim si postigla da telo ima prozračnu teksturu. Koliko imaš prostora za svoj lični, fotografsko-umetnički doživljaj kada beležiš to što se događa na sceni, i u kojoj meri bi svaki fotograf mogao da koristi Photoshop, a da to ne postane “zloupotreba”?
Jelena: Na moju veliku radost u radu sa Bitef teatrom imam mnogo prostora da izrazim kako ja osećam i kako ja doživljavam neki projekat. Takođe, direktorka Jelena Kajgo je podržala moj rad i jako lepu saradnju smo napravili i uneli neku svežinu u plesnoj fotografiji. Obožavam da radim sa njima.
A što se tiče Photoshop-a, to je sve individualna stvar. Sve što je kreativno na dobar način, to podržavam.
Volim da se igram tim programom, jer je more bez dna, što se tiče mogućnosti, ali ne želim da njegovim korišćenjem izgubim tu draž prave fotografije. Imala sam sreću da, kada sam počinjala da se bavim fotografijom, nisam imala taj program, tako da sam se naučila da pravim fotografije koje neću moći da popravim u Photoshop-u. To je za jednog početnika odlična stvar.
LW: Pored priznanja i materijalnih nagrada, šta je to što je za tebe najveća intimna nagrada?
Jelena: To je ljubav prema tom poslu. To je ta energija koja te čini srećnim da stvaraš i da iza sebe ostavljaš neki pečat i rad po kome će te neko pamtiti. Mi, u Bitefu, smo kao jedna mala porodica i tu sreću u radu sa igračima ne može ništa da zameni, kao i to što ću jednog dana moći da pokažem svojoj deci kakva im je mama bila i šta je radila u nihovim godinama. (osmeh)
LW: Da li si sebe u potpnosti pronašla u ovoj vrsti fotografije, i da li imaš u planu da se oprobaš i u nekim drugim žanrovima u budućnosti?
Jelena: Jesam, ali se bavim i umetničko-dokumentarnom fotografijom… I na tom polju sam nekoliko puta nagrađivana. Sada sam najviše svog vremena posvetila pozorišnoj fotografiji, ali ne želim ni ovu drugu da zapostavim. Imam u planu i da se oprobam i u modnoj fotografiji, ali smatram da je za to sada rano. Kada osetim da sam spremna i da je to taj momenat, odlazim i u modnu. Sva ta iskustva i žanrove spojiću u jednu fotografiju, pa ćemo videti šta će ispasti. (osmeh)
