Lorens Entoni čitav život je poklonio slonovima. Voleo je životinje, izučavao ih je i borio se za očuvanje prirodnih bogatstava. Zvali su ga „šaptač slonovima“. Umeo je da umiri ove divlje životinje i da stekne njihovu naklonost. Kada je preminuo, tužno krdo slonova mu je odalo počast…
U životinjskom svetu slonovi se smatraju izuzetno društvenim i pametnim bićima. Razvijena im je empatija, pate, vole, osećaju bes i tugu i razumeju pojam smrti. Tuguju za svojim partnerima, srodnicima, ali i za ljudima sa kojima su povezani.
U Indiji je zabeleženo mnogo slučajeva divnih i odanih prijateljstava čoveka i slona. Jedna od poznatih priča je o vršnjacima, slončetu i dečaku. Delili su život i rasli zajedno. U starosti, slon je čoveka nadživeo, ali je ubrzo posle njegove smrti izgubio volju za životom i uginuo je od tuge.
Čudna i zadivljujuća priča dogodila se u Južnoj Africi, kada je krdo slonova na neobjašnjiv način, osetilo smrt svog prijatelja-čoveka, Lorensa Entonia. Nije jasno kako su životinje shvatile da je „šaptač“ preminuo.
Iz rezervata Tula Tula, dva krda divljih slonova uputila su se da odaju poslednju počast svom zaštitniku. Njihovo putovanje je trajalo 12 sati dok nisu stigli do njegove kuće.
Dva dana su slonovi stajali mirno pred kućom pokojnika, a onda su se u tišini vratili u rezervat.
Ovi slonovi su u prirodi živeli podalje od ljudi. Nisu bili pripitomljeni niti naviknuti na čovekovo prisustvo. Veza među krdom i Lorensom bila je posebna i on je svoje drugovanje sa njima opisao u autobiografskoj knjizi , koja je toliko uzbudljiva da oduzima dah.
Ovako je sve počelo:
Krdo razjarenih, divljih slonova dovedeno je u rezervat. Upravi rezervata bilo je veoma teško da kontroliše ove životinje. Frustrirani slonovi, željni slobode, tukli su se međusobno, lomili ograde, odbijali hranu… Plašili su se i mrzeli ljude, te im je pretila sigurna smrt. Uspavljivanje životinja je bilo jedno od rešenja.
Na sreću, uprava rezervata je pozvala stručnjaka Lorensa da spasi i umiri životinje. Tada je on upoznao svoj najveći izazov u karijeri – vođu krda, razbesnelu slonicu Nano. Ona je bila najagresivnija životinja u rezervatu. Rušila je električnu ogradu i nasrtala na čuvare.
Prvog dana, Lorens se našao oči u oči sa slonicom. Srce mu je „sišlo u pete“ kada je osetio njen gnev i otpor prema zarobljeništvu. Nameravala je da, po ko zna koji put sruši ogradu, a samo ta strujna žica razdvajala je besnu životinju i sićušnog čoveka.
Lorens se pribrao i pokušao da prikrije strah. Umilnim glasom se obratio životinji: „Nano, nemoj to da radiš!“ U tom trenutku slonica je zastala i pogledala „šaptača“ u oči. On je nastavio da govori: „ Ovo je sada vaš dom. Molim te ne čini to, ubiće te. Umrećete svi ako odete. Ostanite ovde i ja ću biti sa vama!“
Tog trenutka dogodilo se nešto čudesno. Imao je utisak da ga je slonica potpuno razumela. Smirila se i ona i krdo. Postali su prijatelji. Ostvario je uspešan prvi kontakt i to mu je pomoglo da uspostavi vezu i sa ostalim slonovima.
Lorens je do svog poslednjeg dana održao obećanje koje je dao slonici. Nije ih nikada napustio. Godinama se svakodnevno družio sa ovim fantastičnim bićima. Hranio ih je, pričao im, mazio ih. Poklonio im je svoju ljubav i vreme.
Kada je otišao oni su to nepogrešivo osetili…
foto: freedigitalphotos.
