U vremenima kada bi čovek od 30 godina trebalo da bude samostalan, stabilan, i u materijalnom i u duhovnom smislu, zbog nemogućnosti da se zaposli, na njega se gleda kao na dete.
Ukoliko nemamo posao, zavisimo materijalno od drugih, sigurno je da ćemo smatrati da smo manje vredni. Tako zreo čovek postaje onesposobljen, gubi samopoštovanje, prijatelje i jasan stav. Često zbog stida i tuge zbog situacije u kojoj se nalazi, ne priznaje ljudima oko sebe da ne može da im izađe u susret. Voljan da pomogne, kada u tome ne uspe, daje utisak loše ličnosti, što ga često tera da se povuče iz aktivnog života. Na ovaj način, stvara se usamljena gomila, jer vlada i verovanje da nema dovoljno ljubavi i da je sebičnost preovladala.
Nesamostalni, često ne možemo da odlučujemo o pitanjima koje su nam postavljena. Prijatelji nas poštuju, vole i vide u nama nekog ko je sposoban da im se nađe u nevolji, jer smo se trudili da drugi ne saznaju za naše prave teškoće. Haos nastane kada damo pozitivan odgovor bez mogućnosti da čvrsto stanemo iza svog Da. Mnoge greške napravimo zbog želje da dokažemo sebi i drugima svoju vrednost, izborimo se za svoje mesto, parče odgovornosti i vere da je bar nešto u našim rukama.
Ponekad, iako u podsvesti imamo istinu da ono što se traži od nas nije moguće da izvedemo, zbog velike potrebe da pomognemo, sve upropastimo. Nekada naša greška leži u tome što želimo da sve bude savršeno i svi budu zadovoljni. Bitno je da u svakom trenutku budemo svesni koliko materijalno možemo da pružimo. Tako je i staro pravilo u kojem kao svadbeni poklon ne nosimo nešto što je vrednije od onoga što možemo sebi da priuštimo, odavno zaboravljeno i pravo je vreme da ga oživimo. Potrebno je da osvestimo činjenicu da nas stid, da priznamo naše nemogućnosti, uvodi u nevolju, a često i odmogne onima kojima je pomoć bila potrebna.
U situacijama u kojima se prihvatimo odgovornosti za koje nemamo pokriće, niti sigurno rešenje, dolazi do gomile neprijatnosti. Ružne reči su česte, a gubitak prijatelja siguran. Nije sramota reći da nešto ne možemo. Čak, potrebno je da prvo sebi, a onda i drugima, priznamo kada nešto nije u našoj moći.
U nedostatku posla, porodica ne bi smela da pritiska i omalovažava pojedinca. Zbog trenutnog nepovoljnog položaja, osoba može da ostane i bez zdravog razuma i društvenog života. U zavisnom položaju, kako bismo sebe poštedeli pritiska, potrebno je da razgraničimo u glavi koliko možemo da pružimo prijateljima. Istina je uvek najbolji izbor. Svaka pomoć ljudima koje smo birali, koja iziskuje i ulaganja naše porodice, a sa kojom se ne slažu svi članovi, jasno je da donosi nevolju, pa nemojte ni da insistirate.
Naša odgovornost se upravo ogleda u odluci da ne dovedemo do stvaranja osećaja nelagodnosti kod sebe i drugih. Svojim pristankom na nešto što ne možemo sami da ispunimo, sprečavamo i drugu stranu da nađe sigurno, bolje rešenje.
Koristite racio, iskustva, intuiciju i ne žurite u odluci. Zauzmite čvrst stav i prema porodici i prema prijateljima. Tako od neprijatne situacije spašavate i sebe i one koje volite. Postoje trenuci u kojima vi ne možete baš ništa da učinite i u kojima je bitno da to izgovorite. Neke životne igre jednostavno nisu vaše, ma koliko da vas pozivaju da budete glavni učesnik.
foto: Danilo Rizzuti at FreeDigitalPhotos.net
