Ako pomešate sneg i šećeni sirup, dobićete „žuti sneg“ (nije reč o aplikaciji za Ajfon uređaje), koji slobodno možete da jedete. Reč je o preteči sladoleda, dalekom gastronomskom pretku koji je nastao na istoku, mnogo pre nego što su ga proslavili Italijani.
Veruje se da sladoled potiče iz Kine. Prvi zapisi nam govore da su ga poznavali ljudi 200 godina pre nove ere. Kaša napravljena od mleka i pirinča bila je ostavljena u snegu da se stvrdne. Smatra se da je tako nastala ova toliko omiljena poslastica današnjice.
Persijanci su preko snega prelivali grožđani sirup, te su tu ledenu smešu jeli po nepodnošljivim vrućinama. Najčistiji sneg bi se donosio u gradove i čuvao u posebnim podzemnim hladnim komorama. Na taj način mogle su se pripremati veće količine ove poslastice, koja je u početku bila privilegija samo bogatih. Oni su vremenom izumeli i posebnu poslasticu napravljenu od ružine vodice i rezanaca koju su zamrzavali. Sneg se u to vreme najčešće mešao sa začinima, voćem i slatkim cvetnim sirupima.
Arapi su među prvim narodima koristili mleko u izradi ove poslastice. Do desetog veka sladoled se raširio širom velikih gradova poput Damaska, Bagdada i Kaira. Mešali su ga sa mlekom, orašastim voćem, šećerom i ružinom vodicom.
Trgovačkim – pomorskim putevima sladoled je dospeo i do srednjovekovne Italije. Udajom Katarine Mediči za vojvodu od Orleansa, recepti za sladoled su dospeli i na francuski dvor.
Smatra se da je najveći ljubitelj sladoleda u to vreme bio engleski kralj Karlo I koji je svog kuvara posebno privilegovao kako bi mu ovaj redovno spravljao sladoled. Kuvar je za uzvrat morao da dobro čuva recept za ovu poslasticu kako bi ona zauvek ostala tajna.
Evropa i Amerika su otkrile recept za sladoled u osamnaestom veku. Svoju najveću i najmasovniju popularnost sladoled je dobio u dvadesetom veku, nakon što su rashladni uređaji postali dostupniji. Tako su počele da se otvaraju i prve poslastičarnice specijalizovane za izradu sladoleda.
Ovako se nekada pravio sladoled
Poslastičari su donosili led u bazene, koji se grubo mrvio i po njemu se posipala so. So je imala ulogu da snizi temperaturu topljenja leda i obezbedi ledenu paru. Velika posuda puna pavlake ili neke druge mlečne kreme obogaćena šećernim sirupom i aromom nekog voća (sredinom devetnaestog veka limun je bio najpopularniji ukus sladoleda) spuštala se u zasoljeni hladni bazen. Smesa se tada polako ručno mešala dok se ne zgusne zahvaljujući ledenim isparavanjima.
Ova metoda spravljanja sladoleda je opisana u mnogim kuvarima od početka šesnaetog pa sve do devetnaestog veka.
Bazeni i posude za sladoled u to vreme obično su se pravili od kalaja koji je u dodiru sa kiselinama u sladoledu oslobađao otrovne olovne soli koje su bile razlog velikog broja trovanja. Veza između posuda i bolesti tada nije mogla biti ustanovljena, ona je zaključak savremenog doba.
Danas je proizvodnja sladoleda po mnogo čemu drugačija. Nutricionisti ga zovu „ledenom masnoćom“ i apeluju na umereno konzumiranje. On je izuzetno popularan širom planete. Rusi ga jedu zimi kako bi se ugrajeli, ostatak sveta ga rado jede na velikim vrućinama, iako je dostupan u supermarketima tokom cele godine.
Najpopularniji ukusi širom planete su i dalje vanila, čokolada i limun iako se na tržištu mogu pronaći i drugi egzotičniji ukusi, poput zelenog čaja, mente, tropskog voća, kokosa, ruma, pa čak i belog luka i slaninice!
foto: publicdomainpictures.net
