Kada ne živimo po sopstvenoj meri, osećamo se kao zatvorenici. Uverenjem da stalno nešto “moramo”, gubimo sebe. Na taj način ograničavamo svoj duhovni rast i gubimo životnu poletnost. To znači da sami biramo hoćemo li se tako osećati ili ne.
Dođe dan kada pomislimo kako je sve što radimo uzaludno. Posebno kada na putu ostvarivanja svog sna, ostanemo bez energije i volje. Tada pomislimo da smo nerealni u svojoj ambiciji i da bi trebalo da odustanemo. Ipak, radi se o jednoj sasvim običnoj stvari u brzom vremenu.
