Posledice najranijih zaključaka, u kasnijim godinama života, mogu se prepoznati u izboru zanimanja, partnera, broja dece koju imamo, mesta na kojem živimo… Sve se ovo dešava zato što u najranijem detinjstvu bezrezervno uzimamo sve izgovorene reči, običaje, ponašanja i načela, pre svega svojih roditelja.
U svakodnevnom životu, usled dinamike savremenog življenja, trošimo veliki deo svoje psihološke energije na rešavanje ličnih problema i na održavanje dobrih odnosa sa drugim ljudima. Usled te gungule u privatnim odnosima dešava nam se da nam popuste uzde, pa dozvolimo sebi različita ponašanja i tonove. Međutim, one na koje bi trebalo da prevashodno mislimo jesu naši najbliži, pogotovo oni najmlađi. Akcenat je pre svega na roditeljima, što ne umanjuje važnost i ostalih odraslih, pri obraćanju deci.
Namera mi je da ukažem koliko je bitan odnos prema deci, i kakave sve posledice on po njih ima.
U najranijem periodu života razne su poruke koje odrasli šalju svojoj deci. Obično se ne razmišlja koliko one mogu naškoditit, i da se njima mogu napraviti duboke rane, koje će u kasnijem životu uticati na formiranje sopstvenog mišljenja o sebi. Npr., izjave izrečene u ljutnji, na grub način, uvredljivo, mogu isprovocirati decu da osećaju stid i nezadovoljstvo sobom, koje u određenim slučajevima može prerasti u osećaj lične bezvrednosti.
Ne postoji savršen čovek, kao ni savršen roditelj. Međutim, kad je roditeljstvo u pitanju, ono što svako od nas treba da ima u vidu je to da je detetu pored fizičkog roditelja potreban i psihološki koji treba da ga nauči životnim vrednostima. Od nas uče praktične stvari i određene veštine, kao što su vožnja bicikla, samostalno oblačenje, vezivanje pertli ili pisanje prvih slova. Čak i ove naizgled banalne stvari se objašnjavaju određenim porukama. U svemu je bitan način. On je gotovo presudan. Njihov stvarni efekat videće se tek kasnije, kada dete odraste.
Svi se mi rađamo sa određenim genetskim zapisima svojih roditelja i njihovih predaka. S druge strane, psihološke zapise dobijamo tokom života. U tome je najsnažniji uticaj roditelja, a zatim i drugih autoritativnih figura pored kojih odrastamo.
Kultura kao tvorevina svega materijalnog i nematerijalnog, takođe nas oblikuje, ali u kontekstu ove priče nema dominantan uticaj.
Porodica kao prvi agens socijalizacije, tj. roditelji imaju najznačajniju ulogu u modelovanju tokom najranijeg perioda života.
Dete beleži sve reči i postupke iz različitih životnih situacija, ustvari od strane svih ljudi koji su mu bili važni tokom detinjstvu. Reči, postupke i gestove dete internizuje (usvaja) u ranim godinama, a takođe prisvaja i razna pravila, moralne norme i stavove.
U ranom uzrastu dete je nesamostalno, kao i nedovoljno mentalno i fizički zrelo. Sve reči, ponašanja i načela svojih roditelja uzima bezrezervno, jer nema čime da ih preispita. Međutim, od ukupnog sadržaja koji usvaja prioritet je na zapovestima, naredbama, molbama, žalbama i očekivanjima. Čitav vrednosni sistem se preuzima i usvaja.
S vremenom sve je teže menjati određene navike, stoga baza koju stičemo tokom prvih šest godina je najbitnija, i ona nas dalje određuje.
Zadatak roditelja je da nas nauče kako, pre svega, da gledamo na stvarnost oko sebe. A sa našim daljim odrastanjem procenjujemo, sudimo i morališemo upravo na osnovu uverenja koja smo formirali o toj stvarnosti.
Ključna stvar je da od načina na koji će se prići detetu i tona kojim će mu se prvenstveno roditelj obratiti, u velikoj meri zavisi da li će mu se pomoći ili pak odmoći u savladavanju životnih zadataka i ostvarivanju uspeha tokom života.
foto: freedigitalphotos.
