Korešpodencija pisca Borislava Pekića, po dramatizaciji Borislava Mihajlovića Mihiza, biće izvedena premijerno u režiji Gorčina Stojanovića, 1. februara u Zvezdara teatru. U predstavi igraju Branislav Lečić, Slavko Štimac, Anica Dobra, Joakim Tasić, Jelena Stupljanin i Branko Vidaković.
[su_quote cite=”Borislav Mijahlović Mihiz”]Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih. Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.[/su_quote]
Borislav Pekić je autor oko trideset dramskih dela za pozorište, radio i televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio i televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Pozorišni komad „Korešpodencija” pisan po IV tomu njegove fantazmagorije „Zlatnoruno“, beležio je 300 izvođenja za 24 godine na repertoaru Ateljea 212, i 1982. Godine dobija Sterijinu nagradu.
Bio je jedan od osnivača Demokratske stranke, potpredsednik, i član Glavnog odbora, dopisni član SANU, član Krunskog saveta, potpredsednik Srpskog PEN-centra, član Engleskog PEN-centra i komentator srpskohrvatske sekcije BBC-ja. Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu. Sahranjen je u Aleji velikana u Beogradu.
Kaže Pekić: „Nikad nisam mario za scenu za koju se govorilo da živi zato što je sa nje dopirao zadah zagorele masti, ili se na njoj s užasavajućom monotonijom ređali izrežirani klišei koji su čoveku jasni i nepodnošljivi i u životu, a tehnika u gledalište uduvava ledenu promaju ventilatora da nam dočara zimu. Ne tvrdim da me izvesne epizode izvesnih naturalističkih, verističkih, dokumentarističkih, realističnih režija nisu uzbudile, naravno da jesu, ali se to isto može reći i za svaki odgovarajući prizor iz života. Za tako nešto nisam se morao izlagati troškovima. Jer, najzad, najbolji način da čovek gleda rđave drame jeste – život. Kad hoću da vidim dobru, ja onda idem u pozorište i gledam – Umetnost.“
Ne sme se, dakle, imati manji zahtev od ovog, pri prilaženju, ma koliko opreznom, a ipak posve zanesenom, Pekićevu delu. Ono se, uostalom, sâmo otvara, ukoliko je čovek dovoljno spreman na izazov igre. Jer, o igri je reč. Pekićeva igra s teatrom, baš kao i sva njegova literatura koja je uvek – igra, jest igra duha, igra stvaranja svetova koji, možda ili uistinu, ne postoje ili nisu postojali, ali su, svejedno stvarni. Uostalom, odavno je znano da je stvarnost pozornice stvarnija od stvarnosti. I uvek manje dosadna.
Možda zato u teatru najviše volim teatar?” – reditelj Gorčin Stojanović
Fotograf: Nikola Vukelić
