“Kako da se pravimo da Jugoslavija nije postojala? Kako da zagrlimo ove mlade ljude danas na sceni?”, uoči premijere komada “Zagreb–Beograd via Sarajevo“, izjavila je njegova autorka Jelice Zupanc. Predsatva će biti premijerno igrana u režiji Gorčina Stojanovića, u nedelju 21. novembra, u 20h na Sceni „Ljuba Tadić“, Jugoslovenskog dramskog pozorišta.
U predstavi igraju Aleksej Bjelogrlić (Andrić), Miodrag Dragičević (Crnjanski), Marko Janketić, Nebojša Milovanović, Nikolina Vujević i Joakim Tasić. Kostimograf je Lana Cvijanović, scenograf Gorčin Stojanović, kompozitor songova Anja Đorđević a za scenski govor zadužena je Ljiljana Mrkić Popović.
“I mada sam već, samo nekoliko godina pre ove, svojom dramom Crnjanski ili lako je Andriću (Atelje 212, 1987) nagovestila različitost, ljubav i prijateljstvo, čak i to kreativno suparništvo dvojice pisaca (bez pojavljivanja Andrića, koji je dat samo kao mera, odraz, simbol), novo iskustvo jezivog raspada zemlje zahtevalo je direktno suočavanje s bolnim istinama i novo zajedničko putovanje. Konačno, u svom uzrastu danas, osećam bliskost sa Andrićem i Crnjanskim kao sa životnim saputnicima, onu bliskost koja se podrazumeva, jer zajedničko putovanje još uvek traje. Kako da se pravimo da Jugoslavija nije postojala? Kako da zagrlimo ove mlade ljude danas na sceni?” o predstavi govori autorka Jelica Zupanc, dok reditelj Gorčin Stojanović atmosferu komada dočarava rečima:
“Mladi čovek viče sa balkona na parter – pun prezira prema onima koji se dole grle sa oficirima vojske protiv koje su do juče ratovali.
Na železničkoj stanici, punoj dima parnih lokomotiva, neki drugi mladi čovek zove trećeg, a potom se nađu u istom kupeu voza bez pravog voznog reda. Iz grada u kojem je nastala neka država koja će se neprestano raspadati – a da se, kako stoje stvari – nikad istinski i do kraja ne rasturi, taj kupe, sa ta dva momka i onim jednim balkonskim bukačem, jednom bečkom gospođicom i jednim lekarom, hita ka prestonici te zemlje stalnog provizorijuma.”
foto: Nebojša Babić
