Scenarista, reditelj, povremeni glumac i filmski kritičar Saše Radojevića predstavio je svoju novu knjigu „Srpski film: pedesete“, u izdanju Filmskog centra Srbije. Na promociji koja je održana u Galeriji Artget Kulturnog centra Beograda, pored autora, govorili su i: direktor Filmskog centra Srbije Gordan Matić, teoretičarka i kritičarka Drugog programa Radio Beograda Vesna Perić, i filmski reditelj i scenarista Milutin Petrović.
Saša Radojević je priredio već nekoliko zbornika o filmu, kao što su to “Džon Vu: od Honga do Holivuda”, “Nova filmska Evropa” i “Nezavisni autori u novom veku tehničke reprodukcije”. Njegova nova knjiga na temu kinematografije je „Srpski film: pedesete“ i predstavlja sistemski pokušaj kritičke revalorizacije srpskog filmskog nasleđa pedesetih godina. Kako to već sam autor ističe u svom Uvodu, u pitanju je, dakle, filmska produkcija koja je manje poznata ovdašnjoj publici, i to prvenstveno usled kanonizovanja aktera crnog talasa šezdesetih godina.
„Ovo je i meni lično dugo očekivana knjiga, jer znam koliko je Saša na njoj predano radio. Ona će ostati za istraživanje za nove generacije, naročito za studente. Ova tema je vrlo deficitarna ne samo kod nas u Srbiji, već uopšte na ovim prostorima. Taj period pedesetih godina prošlog veka niko nije obradio studiozno kao što je to Saša uradio. Zaista mi je zadovoljstvo što sam na čelu FCS-a otkada izlaze ovako divne knjige“, rekao je Gordan Matić.
Naslovi koji su uvršteni u knjizi nastali su u preiodu od 1. januara 1950. godine do 31. decembra 1959. godine, u isključivo srpskoj produkciji – Avala film i UFUS, tako da su ovom prilikom izostavljeni filmovi srpskih autora koji su snimani u produkcijama iz regiona.
Među filmovima tog vremena Radojević je zabeležio i film Čudotvorni mač, koji je prema njegovim rečima bio najprodavaniji jugoslovenski film u svetu do pojave filma Ko to tamo peva. Zatim, tu su Anikina vremena prvi naš film koji je prikazan u Americi, Rafal u nebo – film za koji autor kaže da je poseban po svojoj raskošnoj uvodnoj sekvenci, prvi kolor film Pop Ćira i Pop Spira, Ešalon doktora M ideološki film sa vestern motivima, itd…
„Oduvek mi je bilo intrigantno, zašto ovde ne postoji svest o tome da treba pogledati ono što se dešavalo ranije, ili puno ranije, već svaka generacija kreće od nulte tačke kao da ništa ne postoji pre nje. U tom smislu sam smatrao da je upravo ta generacija najviše nastradala i bila nipodaštavana, i da je to dobra prilika da se ona ponovo vrati u fokus“, o motivima za rad na knjizi rekao je Saša Radojević.
Kroz osam svedenih, izvanredno zaokruženih poglavlja, Radojević reafirmiše jednu tradiciju koju smo, srećom imali ali, više od toga, jednu tradiciju koja je mnogo više vredela nego oficijelni glas koji je o njoj preostao.
„Ovu epohu sam, zahvaljujući autoru, videla kao fantastično blago koje on posle mnogo decenija otkriva. Radojević i sam navodi u uvodu da je to nepravedno zapostavljena epoha, da su pedesete u srpskoj, odnosno jugoslovenskoj kinematografiji, potpuno u senci onoga što je došlo kasnije, a to je crnotalasovski pravac. Na neki način je arogancija crnotalasovaca dovela do toga da ova briljantna epoha zapravo bude potpuno potisnuta i stigmatizovana kao s jedne strane socrealizam, a s druge kao neka vrsta konformističkog stila, nečega što uopšte nema dodira s jugoslovenskom stvarnošću. Naprotiv – vrlo ima, iako neki momenti žanrovski ispadaju iz realizma i naturalizma“, rekla je Vesna Perić.
Zahvativši po sopstvenim rečima “širu skalu filmova”, Saša Radojević čvrsto stoji na stanovištu da, najpre, u ovoj dekadi ima šta da se revalorizuje, a potom, da su obrisi pojedinih autorskih izraza počeli da se ukazuju već tada (primeri Vojislava Nanovića i Žike Mitrovića), i da su u svojoj estetskoj ravni neki od ovih filmova bili anticipativni u odnosu na modernistički bum šezdesetih. Žanrovske obrasce profilisali smo već u ovoj dekadi, bez obzira što nam je nasleđe NOB-a bilo inspiracija, ali i sputavajući faktor.
„Ti filmovi su više ličili na filmove koje smo voleli iz Amerike, snimane s kraja sedamdesetih i tokom osamdesetih godina. Koji su imali priču, bili režirani, gde se video trud ka estetici, gde su birani glumci i glumice da budu lepši od života“. O autorovom stilu pisanja, Petrović je dodao: „To je jedan potpuno autentični književni rad i bilo mi je beskrajno uživanje da ga pročitam“, o pedesetim godinama u domaćem filmu rekao je Milutin Petrović je.
Saša Radojević rođen je u Beogradu, gde je i diplomirao na Fakultetu dramskih umetnosti. Pisao je scenarije za dokumentarne TV serije i kratke filmove. Objavio je roman “Divlje senke” i filmsku studiju “Mit o Frankenštajnu”. Priredio je zbornike o filmu “Džon Vu: od Honga do Holivuda”, “Nova filmska Evropa” i “Nezavisni autori u novom veku tehničke reprodukcije”.
Koautor je scenarija za dugometražne igrane filmove “Zemlja istine, ljubavi i slobode” (2000), “Jug jugoistok” (2005), “Doktor Rej i đavoli” (2012) i “Petlja” (2015), scenarista filma “Država” (2013) i reditelj i scenarista filmova “Poljupci” (2004) i “Narcis i Eho” (2011), “Žigosana” (2015), “Porodica” (2015) i “Aleksandra” (2019).
Ostvario je glumačke role u dvanaest filmova.
