Grupa žena, u izolovanoj verskoj zajednici, bori se da pomiri svoju veru sa nizom seksualnih zlostavljanja koje su počinili muškarci iz kolonije.
Ne bih mogla bolje da sumiram film od Šeri Linden iz Holivud reportera, koja je rekla: „Istraživanje koje se bavi ne samo nevoljama junakinja već i egzistencijalnim pitanjima sa kojima se suočava svaka savremena žena koja se kreće kroz patrijarhalnu sredinu.“
Savršeno i vešto dočarani zločini kroz koje su, nesumnjivo, mnoge žene prošle, prolaze ili će proći, nažalost; a bez da je i jedna scena to vizuelno degutantno prikazala. Film širi vidike i otvara nova pitanja kao vid davanja odgovora na već postojeća. Kroz dijalog, protagonistkinje debatuju o tome da li da napuste koloniju i šta bi to za njih značilo. U jednom su složne – ovako više ne može. Ne žele niti imaju snage da više budu „džak za udaranje“, samo na osnovu toga što su se rodile kao žene.
Samo neki od tema, odnosno problema koji se obrađuju jesu nejednak položaj žena u društvu, nasilje koje se nad njima vrši i koje je uvek neopravdano i perfidno izvedeno – psihičko i fizičko.
Strah koji osećaju ne samo zbog sebe već i zbog svoje dece koju ne uspevaju da zaštite. Neobrazovane su i pravo na edukaciju im je oduzeto.
Samim tim je kod nekih strah jači, a verska ubeđenja ih drže obnevidelim i deluzivnim. Oprostiti napadačima ili ne? Goreti zbog toga u paklu ili uzeti pravdu u svoje ruke? Ostati radi ponosa ili otići da bi preživela? Šta znači pravi oprost i da li je ostajanje mirenje sa situacijom, da li je dozvola za ponavljanje maltretiranja ili je demonstracija moći i hrabrosti? Gotovo filozofirajući, prikazane su kategorizovano.
Tu je žena koja se plaši da ostavi muža koji je tuče, ona koja se plaši da neće u raj ako ode, žena koja ne želi da se uda i želi da vidi šta još svet ima da ponudi, žena koja je obolela od duboke traume, stara žena koja je na izmaku života i želi bolje za svoju ćerku, pa i ona koja želi da se osveti. Kroz sve te likove, lagano se odgoneta ono sa čime se svakodnevno susrećemo i razni motivi za borbu ili predaju.
Ovo je film koji sve njih „sabira“ u jednu ženu – onu koja se krije u svakoj od nas, jer smo i mi sve te žene pomalo u datim situacijama. Da se vratim na početak. Film nije napravljen da bi nekome pružio zabavu ili konformizam. Pre svega je edukativan. Sada nam je mnogo lakše za neke stvari u 21. veku samo jer su se naše pretkinje za to izborile. Ovo je omaž njima. Svaki muškarac koji je tokom filma osudio onakvo ponašanje drugih muškaraca, zasigurno je jedan dalje korak ka zdravijem društvu. Svaka žena koja nije osuđivala ono kroz šta su prolazile junakinje, korak je ka uzdizanju.
Zato, ako vam je bilo neprijatno, a meni jeste posle više scena, to je samo znak da je sa vama sve u redu i da film radi svoj posao. Jer samo kada nam takve stvari budu parale oči, uši i dušu, a ne ostajale svakodnevica na koju ravnodušno zatvaramo sva čula… samo tada cela priča ima smisla i sve će manje biti potrebe da nas na tu temu obrazuju filmovi.
Ako smo već sami neosetljivi na nepravdu koju nad ženama sprovode ljudi koji se igraju Boga. Dobro je da nas nešto na to podseti s vremena na vreme.
Četvrti igrani film rediteljke i glumice Sare Poli, „Razgovori žena“ je adaptacija knjige “Razgovori žena” Mirijam Tejvs, koja je inspirisana suđenjem u Boliviji 2011. godine.
Autor teksta je Dragana Daničić.
