Koncert filmske muzike ukrajinskog simfonijskog orkestra “Lords of the Sound” sa delima kompozitora Hansa Cimera održan je sinoć (25.09.) u Mts Dvorani pred punom velikom salom.
Drugi put nakon dve godine nam je gostovao ovaj multimedijalni muzički spektaklkoji je sproveo prave filmofile kroz muzički svet pravih holivudskih blokbastera koji su na blagajnama širom Amerike i sveta zaradili na stotine miliona ili milijarde dolara.
“Lords of the Sound – Hans Zimmer” je projekat predano posvećen nemačko – američkom kompozitoru, koji iako potiče iz Evrope, gde vlada umetnost u kinematografiji, a on se ipak opredelio za komercijalnu stranu sedme umetnosti na kontinentu gde se realizacija i učinak tretiraju kao industrija.
Tek mali update je napravljen na ovom drugom koncertu u smislu da su stigle najnovije kompozicije Hansa Cimera kao što je nova verzija SF filma “Dina” (Dune, 2021, 2024) reditelja Denisa Vileneva, koji za sada ima dva dela, prema serijalu romana naučne fantastike autora Franka Herberta, a prva knjiga datira još iz 1965. godine.
Pamtimo i prvi film “Dina” (1984) reditelja Dejvida Linča.
Ipak, prva i osnovna mana ovog događaja leži u tome što je platno za emitovanje animiranih i eksperimentalnih video ostvarenja stavljeno veoma nespretno, gde sadržaj natpisa imena filmova mogu jasno videti samo oni gledaoci sa skupljim kartama, odnosno u prvim redovima. Već oko 10. reda morate ozbiljno da se mučite i ustajete da vidite ime filma.
Kako je u pitanju veliki orkestar pretežno gudačkog i duvačkog ansambla sa manjim horom od sedmoro umetnika (četvoro devojaka i tri momka), oni su dobrano zauzeli u pojedinim numerama samo platno i tako se i ne vidi pismena najava novih kompozicija, odnosno naziva filmova. Onda publika suštinski i ne zna šta tačno prati i sluša, osim onih, ponavljamo, koji su imali sreće da budu bliže pozornici.
Dirigent ili neko iz ansambla trebalo je da bude svestan tog kiksa, i da tu vrstu propusta nadomeste svojim najavama, kada su svesni da sama animacija ne pomaže mnogo.
Naime, na samom ekranu smenjivale su se veoma avangardne, apstraktne pokretne slike, koje vrlo tanko mogu da povezuju kompozicije sa konkretnim filmovima.
Nedavno je održan takodje koncert filmske muzike “Holivud u Srbiji”, i donekle im se repertoar poklapao, tako da je auditorijum Mts Dvorane za samo 5 dana imao priliku da gleda relativno slične koncerte. To jeste malo nezgodno kada se program u bivšem Domu sindikata ponavlja ili je dosta nalik jedan drugome, onda sve deluje déjà vu.
Ali, barem na tom koncertu je američka dirigentica Džejn Braun bila u ulozi pravog naratora i domaćina, najavila je kompoziciju iz svakog filma i još su emitovani inserti iz konkretnih ostvarenja, gde je dominirao kompozitor Džon Vilijams (serijali „Ratovi zvezda“, „Indijana Džons“, kao i „Šindlerova lista“).
Razlika je u tome što se “Lords of the Sound”, koji je gostovao i krajem januara ove godine u Mts Dvorani sa sasvim drugačijem programu filmske muzike i kompozicija iz TV serija, u potpunosti prepustio delima Hansa Cimera, dok je Srpski simfonijski orkestar za „Holivud u Srbiji“ nudio široku paletu američke kinematografije, ali ipak i hitove Cimera.
Tako su i ove večeri, kao i pre 5 dana publika slušala muziku iz filmskog serijala “Pirati sa Kariba” (2003 – 2017) Gora Verbinskog i Roba Maršala, iz 5 delova, kao i akcioni serijal iz osam delova “Nemoguća misija” (Mission: Impossible, 1996–2025), prema istoimenoj TV seriji 60-ih godina. Kompozitor originalne čuvene teme je bio argentinski kompozitor Lalo Šifrin, ali je Cimer onda kasnije dodavao nove numere za filmsku franšizu u režiji više majstora (Brajan De Palma, Džon Vu, Džej Džej Abrams), a Tom Kruz je postao još popularniji kao agent Itan Hant.
Na velikom platnu su se nizale neke razlivene boje koje bi trebalo da predstavljaju simbole pojedinih filmova, kao što su dominantna crvena boja sa paukovom mrežom za “Spiderman 2” (2004, Tobi Megvajer, Kirsten Danst) režisera Sema Rejmija, ili naslikani ratni avioni za komercijalni spektakl “Perl Harbor” (2001) Majka Beja (Ben Aflek, Kejt Bejkinsejl, Džoš Hartnet, Alek Boldvin), ali nisu sva rešenja bila tako očigledna.
Video radovi i alternativne animacije su se kretale u nekim slobodnim kreativnostima, proizvoljnim oblicima, te za one koji nisu uspeli da vide naslov filma pre nego što ime nestane sa ekrana, samo je otežalo da isprate i shvate iz kog filma je kompozicija koju slušaju.
Kao i 2022. godine, tako je i sada emitovan audio zapis sa likom kompozitora Cimera, koji nam pripoveda kako je zavoleo muziku i stvaranje melodija za filmove.
Autor preko 100 zvučnih zapisa, laureat Oskara, Zlatnog globusa i Gremi nagrade, ponovo je govoriokako je u detinjstvu imao samo klavir, a ne i televizor. I klavir mu je sasvim prijao, predstavljao mu je radost, uzbuđenje, sreću, pravo utočište, stvarao je u porodici nezaboravnu atmosferu, tako da mu TV nije nedostajao.
Redjali su se filmovi o superherojima, kao što je “Čovek od čelika” (Man of Steel, 2013) Zeka Snajdera, koji je proslavio Henrija Kavila kao Supermena, ili o Betmenu – “Mračni vitez” (The Dark Night, 2008) Kristofera Nolana, gde je posthumno dodeljen Oskar preminulom glumcu Hitu Ledžeru za izvanrednu ulogu negativca Džokera.
Muzika i jeste u mračnim tonovima, napeta, dinamična, kada je na platnu „frka, panika“.
Naravno tu je i dvodelni hit “Čudesna žena” (Wonder Woman, 2017, 2020) rediteljke Peti Dženkins, kojim se proslavilaglumica Gal Gadot, gde je muzika razigrana, ali i kolosalna.
Očigledno Cimerovu muziku obožavaju vizionari kao što su upravo spomenuti Kristofer Nolan, tako da ga je on angažovao i na daljim svojim značajnim i orginalnim projektima SF univerzuma – “Intestellar” (2014) i “Inception” (2010), što je publika upijala putem nota kroz veoma efektan simfonijski orkestar.
Koliko god su gudački i duvački ansambl bili uigrani sa horom od sedmoro talenata, dotle se sami vokalni solisti i solistkinje nisu toliko snašli, kao da im je glas bio znatno tanji u odnosu na instrumente, te nisu mogli da se istaknu kod veoma zahtevnih pesama kao divne Bili Eliš – “No Time to Die” (2021), što je bio poslednji film (“Nema vremena za umiranje”) iz serijala o tajnom agentu 007 Džejmsu Bondu, kada se glumac Danijel Krejg oprostio sa tom ulogom superjunaka.
Ukrajinska solistkinja nije izgleda bila dorasla zadatku da tako savršenu numeru od Bili Eliš dočara na način da vam pamet stane, makar blizu originala. Ona je bila tiha, kao da se stidi da peva pesmu koja joj je pripala, te je ostala u bledoj senci orkestra, koji je bio na visini zadatka te kompleksne kompozicije Cimera.
Dalje ispovesti uspešnog autora Cimera tiču se toga da nikada nije imao pravi posao koji mora da ima odredjeno radno vreme, da odlazi u kancelariju, već da se čitavog života bavio isključivo muzikom, što ga je činilo srećnim.
“Počinjete od praznog lista papira, što ume da bude istovremeno zastrašujuće i uzbudljivo. Kada svaki naredni put se nadjete pred praznim papirom, vi zapravo stalno krećete iz početka”, ocenio je Hans Cimer putem unapred snimljenog glasa.
On je dodao da mu je jedan reditelj govorio da muzika zapravo predstavlja 50 % filma, te da ga režiser bodri i želi da uspe u komponovanju, jer ako autor muzike uspe, onda će i film sigurno uspeti.
Cimerovo hiper produktivno delo je bilo na videlu i ispitu ove noći, a ansambl je dodatno omanuo i činjenicom da su tako odjednom rešili da naprave pauzu, nakon malo više od sat vremena koncerta. Taman se publika uživela, primila, uživala na svoj način, i dirigent sa ekipom odlučuje da se odmori. Pritom su više od 15 minuta kasnili sa koncertom, bez izvinjenja ili objašnjenja, dok su kasnije bili spremni tako olako da raspuste preko 1000 ljudi na pauzi, te se izgubio preko neophodan kontinuitet. Publika tada ume da se ohladi kao ledenim tušem, te se posle pola sata pauziranja teško vraća odmah raspoloženju i uživanju, skoro da joj se pre ide kući.
Posle “Pirata sa Kariba”, reditelj Gor Verbinski je postigao još jednu saradnju sa Cimerom, i to na akcionom vesternuponovo sa Džonijem Depom – “Usamljeni rendžer” (The Lone Ranger, 2013), prema istoimenom crtanom filmu, crno beloj TV seriji (1949 – 1957) i stripovima.
Šteta je što „Lords of the Sound“ u svom multimedijalnom programu nije obezbedio originalne inserte iz filmova čiju muziku publika sluša, ili nisu imali autorska prava za ovu vrstu (komercijalnog) dogadjaja, ili su želeli da budu drugačiji od ostalih.
Smenjivali su se vokalni i instrumentalni solisti uz Hor i orkestar, tako da su na repertoaru bile i kompozicije za nove verzije filma “Šerlok Holms” 1-2 (Sherlock Holmes, 2009, 2011) u režiji Gaja Ričija (Robert Dauni Džunior i Džud Lou), zasnovano na likovima iz serije romana Artura Konana Dojla.
Istorijski epski spektakl “Gladijator” (Gladiator, 2000) Ridlija Skota je obradovao publiku širom sveta,Rasel Krou je osvojio svog jedinog Oskara za glavnu ulogu (Hoakim Feniks je bio nominovan za epizodnu rolu tada, pre nego je osvojio za „Džokera“ 2020), sada je snimljen i drugi deo istog reditelja, i auditorijum ove noći u Mts Dvorani se raznežio uz epohalnu muziku ove veoma „šekspirijanske“ tragične priče.
Naravno, nisu ni oni najmlađi zapostavljeni, tako da je Cimer podsetio i na dela koja je pisao za decu i porodicu – film, a ne crtani „Kralj lavova“ (The Lion King, 2019) Džona Favrua, kao i animirani hit “Hrabri konj duh” (Spirit: Stallion of the Cimarron, 2002), čije je pesme pisao kanadski pop rok muzičar Brajan Adams (bio nam je tri puta u prestonici – Hala sportova 2006, Beogradska Arena 2019, 2023), te smo čuli numeru „Here I Am“.
Dobar deo publike bili su Rusi ili Ukrajinci, što je logično, jer je ovo popularni Ukrajinski simfonijski orkestar, a kod nas uveliko žive pripadnici ova dva naroda, barem njih 100 000 u celoj Srbiji, od početka mučnog rata na ovoj relaciji 2022.
Prema utiscima potpisnika ovih redova, muzika Hansa Cimera u ovom simfonijskom aranžmanu sasvim je korektna da se sluša i gleda kao multimedijalni projekat jednom, možda eventualno dva puta, kako je i postignuto.
Već treći put otići na ovu vrstu dogadjaja je suviše osećaj već doživljenog, dakle repriza reprize, a ne donose apsolutno ništa novo niti zanimljivo, niti gledamo inserte iz tih filmova, niti postoji komunikacija dirigenta i ansambla – solista sa publikom, već narator na srpskom jeziku iz off-a govori umesto njih, što deluje malo izveštačeno i neprirodno.
Kao da pred sobom imate neki dokumentarni serijal ili TV obrazovni školski program.
Zato naredna gostovanja ovog velikog sastava u Beogradu će biti prvenstveno mamac samo za one koji projekat još uvek nisu nijednom gledali. I to je sasvim u redu.
Samom instrumentalnom muziciranju nema se šta zameriti, ono je bilo na vrhunskom besprekornom nivou, kao i prvi put 2022, i početkom ove godine isto u Mts Dvorani, sa nekim drugačijim repertoarom i ansamblom.
