Tekst: Dragana Daničić
Film je snimljen prema motivima romana “Izgubljene iluzije“ Onorea de Balzaka.
Jeste mu dobar naziv, prigodniji scenariju filma, ali je ipak suština radnje bliža Onoreovom nazivu romana. Iluzije nastaju i raspršuju se na sve strane, brzinom vetra. Koliko je čovek spreman da proda sebe zarad svojih ambicija i da li se prvobitni snovi odbacuju kako te ambicije rastu? Glavni lik, siromašni momak u nastojanju da bude poeta, vrlo će brzo zaboraviti svet poezije kako bi postigao prestiž za koji ni sam nije siguran da li ga se gnuša.
Lisjen de Rubampre, mladi pesnik i novinar, pripadnik niže klase, ludo je zaljubljen u baronicu de Baržeton. Rizik od skandala primorava ih da pobegnu u Pariz gde se nadaju da će živeti i voleti slobodno. Lisjen ubrzo gubi podršku baronice. Ostaje sam, bez novca, gladan i ponižen sve do dana kada traži osvetu pišući kontroverzne ali banalne članke.
Gzavije Đanoli je živopisno, šarenoliko, lepo i raskošno prikazao život pariske buržoazije, ali i umetnike sa margine, novinare koji su, za razliku od danas, bili strah i trepet za društvo, političare i druge ugledne ljude, estetiku Pariza tog doba, klasnu podeljenost i nedaće koje sa sobom nosi, te romantizam koji prožima celu priču. Glumačka ekipa je zaista odlično odabrana. Poetičnost scenarija vrlo parira Balzakovom delu. U kakve sve iluzije zapadaju likovi samozavaravajući se da žive iskreno prema sebi i svetu! Tu su i bon vivani, razvratne markize, prostitutke, umetnici, pesnici… A svi u potrazi za ljubavlju ili priznanjem, a neki samo za korom hleba ili prekraćivanjem dokolice. Svi žele svoje parče neba. Likovi su konstantno na korak do toga, a potom gube sve.
Zanimljivo je otkriti kako taj svet iza scene funkcioniše, kako se kritika potplaćuje samo da bi se o delima pričalo i koliko se to sve transparentno radi. Nema dvosmislenosti, sve je kako jeste.
Prijatno za oko, opuštajuće i domišljato.
foto: PROMO
