Romanu koji se bavi autizmom, (ne)inkluzivnošću autističnih osoba, kao i problemima sa kojima se susreću članovi porodice autistične dece
Možemo čitati, obrazovati se ili upotpunjavati svoje teorijsko znanje o poremaćajima autističnog spektra, međutim, kako život sa autizmom zaista izgleda, onima kojima je dijagnostikovan i njihovim porodicama, teško je shvatiti samo na osnovu nemog posmatranja iz fotelje. Roman pod nazivom Viči tiše, bato, češke autorke Ivone Bžezinove savršena je literatura Young Adoult žanra, koju bi svaki roditelj i tinejdžer trebalo da pročita, naročito ako u bliskom okruženju ima nekoga kome je dijagnostikovan autizam.
Viči tiše, bato u odličnom prevodu Uroša Nikolića (Izdavačka kuća Heliks) je roman napisan sa mnogo empatije, nakon dugog perioda proučavanja i posmatranja porodica čiji su članovi autistični. Najpre, već na prvih nekoliko stranica, autorka je čitaocu približila ideju o tome šta znači imati „niskofunkcionalni autizam i tešku mentalnu retardaciju“. „Jeremijaš nije bio u stanju da shvati uzrok njihovih emocija. Nije mu bilo jasno zašto se smeju, ili zašto plaču. Njemu je sve to bilo isto. I jako ga je ljutilo kada nešto ne bi razumeo, nekad ga je naprosto izluđivalo.“
Tek nakon što je čitaoca upoznala sa Jeremijašem, autorka se osvrnula na ono što je, rekla bih, glavna i osnovna tema ovog romana, a to je život sa osobama kao što je Remi. On ima svoje rituale, svoje fiksacije i opsesije. Ukoliko svaka sitnica u njegovom okruženju nije upravo i egzaktno onakva kakvu je on zamislio, napadi su žestoki, vriska i bura emocija je tolika, da komšije neminovno najpre pomisle da pozovu policiju. Napadi traju, nekada toliko dugo da on mora biti vezan za krevet kako ne bi povredio majku ili sestru Pamelu, koja je zapravo suštinski nosilac celokupne fabule, tj. celokupnih emocionalnih života svo troje ovih duboko nesrećnih i skrhkanih likova.
Koiko je težak i zahtevan život devojčice od 14 godina, čiji brat blizanac ima PAS, to je gotovo nemoguće preneti kroz priču, to se mora doživeti i proživeti. Autorka je i u tom pogledu pronašla izvrsno rešenje, kako bi čitaocima najvernije približila lomove njene duše, večiti optimizam koji nosi u sebi, podršku koju nesebično pruža svojoj skrhkanoj majci i ulogu zaštitnice svog retardiranog brata. U tkivo osnovnog teksta romana, ona je infiltrirala delove pisane u prvom licu, kurzivom, i tako čitaocima ponudila segmente ličnog iskustva.
Koliko ljubavi i pažnje, odricanja i promatranja i energije je potrebno za život sa autističnom osobom, znaju ipak samo oni koji to proživljavaju. Neutralni posmatrači mogu imati saosećanje i razumevanje, ali nikada ne bi primetili da „Remija pogrešna boja kod drugih ljudi uznemiri samo ako ih sretne u prvom satu nakon buđenja, i to ako mu naruše već skučen lični prostor. Bili su potrebni sati i sati isprobavanja i posmatranja pre nego što su mama i Pamela shvatile zbog čega Remi nekad urla toliko da ostane bez daha, a nekad ostane ravnodušan.“ A koliko je nestalan, promenljiv i nepredvidiv taj i takav život, autorka takođe opisuje u ovom izvanrednom, dirljivom i emotivnom romanu.
Delovi pisani iz Pamelinog ugla bazirani su na njenim maštanjima i reminiscencijama. Kako ih je otac napustio, kakav bi njen život sa majkom bio da je bata zaista u ustanovi, da li bi se zaljubila u normalnog dečaka, a ne baš u onog sa Aspergerovim sindromom, da li bi se, poput njenih drugarica, rugala „drugačijoj“ deci, da li bi postala toliko empatična da nema takvog batu..
Ivona Bžezinova (1964) poznata je češka autorka romana za decu i mlade. Doktorirala je češki jezik i književnost. Jedno vreme je radila kao asistent na katedri za češke studije. Nakon selidbe u Prag počinje da piše knjige za decu i mlade i postaje svetski fenomen u ovom žanru. Za svoj rad dobila je brojne književne nagrade uključujući Zlatnu lentu, a bila je nominovana i za nagradu Magnezia. U svojim knjigama prevashodno je okrenuta temama koje se bave manjinama, osobama sa posebnim potrebama, neizlečivim bolestima i psihičkim problemima.
