Prevod sa slovenačkog: Ana Ristović
Kao dar je pesnička zbirka slovenačkog autora, prevodioca i urednika Primoža Čučnika. Ovaj pesnički rukopis, atipičnog obima za knjigu poezije, poseduje poetička i izražajna svojstva koja su, samo naizgled, uobičajena i puko refleksivna. Čučnikova istrajnost u rekreiranju ranih sećanja, detinjstva i intimnih, evokacijom oživljenih iskustava, dovela je u ovoj zbirci do mnoštva tekstualnih diskursa, iz kojih se „mogu izgraditi lavirinti“.
Lična iskustva pesnika predstavljaju samo polazište za kontemplaciju o univerzalizovanom pitanju – koje je mesto čoveka u savremenom svetu? Već u prvoj pesničkoj celini pod nazivom Vraćanje u naturi, u uvodnim pesmama, provlači se to krucijalno pitanje. „Mislim na pravac u kom idemo. / Na mesto gde možemo da zastanemo. / Prostremo ćebad i odmorimo se.“ Postoji li takvo mesto u današnjem, toliko ubrzanom svetu u kojem su čak i „vrapci poludeli na anteni“? Ukoliko čovek ne zastane, ne oslušne, ne umiri se makar na trenutak, nije u mogućnosti da prepozna i čuje poruke koje mu priroda šalje; propustiće „lekciju iz nostalgije“ koju pripoveda taj poludeli vrabac. U pesmi „Mesto gde se ne možeš setiti“ pesnik nastavlja da preispituje sopstvene kognitivne sposobnosti i potencijal svoje komunikacije sa prirodom. „Čudno, svi ti blago udaljeni zvuci / (kao slikar od slike) / slivaju se u tvoje krilo, / razgovetni i prozirni kao paus.“
Čučnik je ekonomičan pesnik. Kod njega ništa nije suvišno; godine iskustva u pisanju i čitanju poezije očito su uticale da se vešto oslobodi preterane diskurzivnosti. Veoma bogata tekstom, ova zbirka nije isključivo tradicionalno lirska. Pesme su često izgrađene od asocijativnih nizova, impresija lirskog senzibiliteta i poetskog poentilizma. Balansirajući između tradicionalnih i avangardnih pesničkih formi, Čučnik se prikazuje kao jedan od boljih savremenih eksperimentatora na polju jezika. Uz jednu važnu napomenu – njegov formalno-jezički eksperiment ne podrazumeva svojevrsnu nejasnu dekonstrukciju jezika, u vidu koketiranja sa simbolima umesto fonema, umetnutim zagradama usred reči i sličnih mahinacija. Njegove reči i stihovi, uzeti pojedinačno, vrlo su izražajni i jasni. Celina ispevanog je ono što je kod Čučnika oneobičeno. Stoga fragmentarnost zauzima važnu poziciju u poetici ovog pesnika.
Od fragmenata života on gradi pesničke slike – poruke koje nalazi ispisane na rubovima novčanica; teksutalne poruke koje dobija na telefon; glasovi sa starih fotografija; citati raznih drugih pesnika – sve to je za Čučnika adekvatan materijal za građenje poezije. Strukturisanje stihova jednako je nenametljivo kao „one nekadašnje tuge / koje su sada senke koje nas žaloste, / strahovi koji su se isplatili i neraskinuta / obećanja…“.
Najznačajnija osobina lirskog subjekta koji se kroz fragmente može konstruisati jeste njegova stišana emocionalnost i melanholični senzibilitet. U pesmi „Množina“ koja sadrži tri numerisane celine, lirski subjetak kaže „što je glasno, biće utišano / … / vazdušna usta su spremna / da govore o onome što nalažu / istine koje se ne daju slušati“. Poznatim pesničkim mehanizmom lirski subjekat izaziva u sebi prepoznatljiva osećanja, tako što određene situacije ili likove smešta u prostorno-vremenski kontekst. Tako, u pesmi „Olimpijski stadion, 1936.“ lirsko Ja evocira vožnju po geografskoj karti i zaključuje da je „istorija izvozan autoput“. Čučnik gradi svojevrsnu intimnu lirsku mapu, ličnu mitologiju koja čitaocima naizgled može delovati neprohodno. Gusto istkani motivi i simboli, lični i kolektivno nasleđeni, pred čitaoca postavljaju izazovan zadatak – učvrstiti lirski identitet ove zbirke, postaviti ga na određeno mesto u poetskom svetu i razumeti do kraja ono što on kazuje.
Pesničku intenciju kod Čučnika svakako je potrebno sagledati iz pomerenog ugla. Ona ne sme da se shvati psihološki u smislu „Šta je pesnik hteo da kaže?“, kao ni u semantičkom smislu „Koji smisao autor želi da učita u tekst?“. Možda najadekvatnije čitanje bilo bi diskurzivno, kao tumačenje modalnog okvira u kojem se pesnik kreće. Holistička perspektiva dala bi ovde najplodonosniji rezultat – ako zbirku pesama Kao dar sagledamo kao koherentnu celinu, tek tada bi nam njeni pojedini, toliko naizgled dijametralno različiti delovi mogli biti dostupni u punoj veličini.
Kao dar je zbirka koja se motivski nadovezuje na prethodne Čučnikove zbirke, ali oštrije i napadnije obrazlaže određene pesnikove stavove i razmišljanja. Umetnost, pa time i poezija, u savremenom svetu ekonomije i kapitala, čitoacima zaista dolazi poput poklona.
Iz prikaza Vanje Panić.
