Premijera predstave „Tramvaj zvani želja“ u pozorištu BDP
Predstava „Tramvaj zvani želja“ biće premijerno izvedena u subotu, 3. septembra od 20 časova, na Maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta. Tim povodom, glumica Branka Katić koja tumači lik Blanš, rekla je da je reč o jednoj od njenih najtežih uloga. Drama pisca Tenesija Vilijamsa, koja je biila pretočena i u kultni film s Vivijen Li i Marlon Brandom, donela je autoru Pulicerovu nagradu, prvu od čak tri. Domaću predstavu, po ovom čuvenom američkom komadu, režirala je Željka Udovičić Pleština, dok su, uoči premijere, glumci govorili na konferenciji za novinare, održanoj danas u foajeu pozorišta BDP.
Pretpremijera je zakazana za 2. septembar, a repriza za 4. Predstava „Tramvaj zvani želja“ je već imala izvedbe u okviru festivala BELEF i u Teatru Ulysses na Brionima, tačnije sedam igranja.
Branka Katić je za svoju glavnu ulogu u novom komadu izjavila da joj je najteža do sad, i da se nakon igranja predstave “Tramvaj zvani želja oseća kao da ju je “pregazio tramvaj”. Međutim, shvatila je da mora da se prepusti, kako kaže, toj ledenoj i brzoj vodi, inspirisana rečima autora istoimenog teksta Tenesija Vilijamsa, koji je govorio da ga umetnost ne zanima ako ne ide do srži, do kosti.
Glumica Katić objašnjava zašto joj je uloga Blanš bila zahtevna: “Sva ta njena stanja, sva njena bol. Ona dolazi već potpuno raštimovana. Ona je traumu doživela kada je imala 16 godina, a onda sve posle toga što se dešavalo je zaista onako kao neka loša vožnja u luna-parku. Sve dublje je padala i u svoj očaj i u svoju bol, u alkoholizam. Suštinski, jedno veliko nerazumevanje s okolinom u kojoj je živela. Mene, kao glumicu, je naviše plašilo to da provedem šest sati dnevnom na probama u tom njenom stanju. Zato što sam mislila da ću da poludim. Ipak, prosto smo shvatili da nema foliranja i površnosti u tumačenju Vilijamsovih likova. Shvatila sam da moram da se bacim u tu vodu ledenu i brzu.”
U predstavi pored Branke Katić, igraju i Vanja Nenadić, Miloš Petrović Trojpec, Marko Todorović, Nađa Sekulić, Jovo Maksić, Nikola Malbaša, Miloš Lazarov i Bojana Stojković.
“Branka je bila moj glumački uzor od kada sam bila mala, tako da onda ne moram da pričam koliko je to za mene bilo dragoceno. Ovo je bilo uživanje i raditi, a tek će biti uživanje igrati. Jer ovaj tekst je veoma višeslojan i nakon svakog igranja, mi otkrivamo neke nove dubine. Imali smo predivnu radnjom s Lenkom, važno mi je da to naglasim,” izjavila je glumica Vanja Nenadić, na konferenciji za novinare.
Povodom premijere i saradnje s rediteljkom predstave Željkom Udovičić Pleštinom, govorio je i glumac Miloš Petrović Trojpec, koji tumači ulogu Stenlija:
“Meni je ovo prva saradnja s Lenkom, i vrlo sam srećan zbog. Zahvalio bih joj se na strpljenju i ljubavi koju nam je dala, a pre svega na prilici da glumim Stenlija. Mislim da ćemo, posle ovih sedam igranja, uz ova tri naredna, biti, onako, na stabilnim nogama i da ćemo nastaviti da razvijamo ovu predstavu.”
O tome koliko je bilo neophodno da se distanciraju od onoga što smo mogli da vidimo u kultnom filmu “Tramvaj zvani želja, objasnio je glumac Marko Todorović, koji tumači ulogu Miča, a kojeg u filmskom ostvarenju igra oskarovac, glumac srpskog porekla, Karl Malden:
“Ova uloga jeste za mene nešto potpuno drugačije, i kada sam dobio da igram Miča u meni su se javile mnoge dileme: da li ću ja to moći, koliko je to daleko od mene…? Za mene u odnosu na film jeste drugačije – godine Karl Maldena tad i mene danas su drugačije, i moj odnos s Blanš u mnogome mora biti drugačiji. Morali smo malo svi da odemo od sebe.”
Rediteljka predstave “Tramvaj zvani želja”, Željka Udovičić Pleština, o ovom komadu, kaže:
“Tramvaj zvani želja dramsko je delo koje je literarna faktografija svrstala među klasike gotovo u trenutku njegovog nastanka, učinivši tako verovatno njegovu tadašnju aktuelnost svevremenom i otvorenom prepoznavanju i danas i ovde. Tenesi Vilijams je pisac koji već 1948. za ovu dramu dobija Pulicerovu nagradu, prvu od čak tri.
Uspeh u teatru je izvestan u režiji Elie Kazana, a nekoliko godina kasnije isti reditelj prema tom delu snima i kultni film. Vilijams u vožnji našim Tramvajem progovara glasnim jezikom o temama koje su ga mučile, o slabostima koje su bile sastavni deo njegove egzistencije: mentalna labilnost, homoseksualnost, alkoholizam.
U ovome se Tramvaju problematizuju i neka danas vrlo važna pitanja, pitanja koja se tiču položaja žene u savremenom društvu.
Danas smo i te kako svesni vremena promena koje nas je, kako se istorija uvek spretno pobrine, zateklo nespremne i u tim se haotično raspoređenim situacijama naš red vožnje pretvara u paniku i nered.
Sukob starog i novog očitava se pre svega i kao sukob dva svetonazora. Imamo li mi pravo verovati da iluzija može biti sastavni deo života, da još uvek ima mesta za ljubav u ovome svetu koje se odriče, stidi emocija. Iluzije su nam ukinute, potreba za “begom iz stvarnosti u kojoj se ne osećamo ugodno” osujećena.
A kako pisac kaže: ”Ljudi lakše prebole ako im oduzmete novac, nego iluzije”.”
Predstava je nastala u koprodukciji Beogradskog dramskog pozorišta, BELEF-a i Teatra Ulysses.
foto: Dragana Udovičić iz predstave; Tijana Janković-Jevrić sa konferencije
