Razmazile su me francuske komedije, pa sam verovatno očekivala mnogo
Nasmeješ se tu i tamo, simpatično je. Film nije loš, pričam apsolutno subjektivne utiske bez zadiranja u profesionalnu perspektivu. Dakle, kao što bi (što mrzim taj izraz) rekli „prosečan gledalac“. Kao da gledalac ne ume da da kritiku ako se ne bavi filmskom industrijom. Elem, ovaj film bih svrstala u kategoriju dopadljivih, nepretencioznih, koji služe isključivo da zabave i ubiju vam vreme.
Profesionalno gledano, tehnički je sve kako treba. I gluma, i scenario, i slika… Ali ja takve zovem „ako ga daju na televiziji pa ne prebacim kanal“, toliko. Drži pažnju. Međutim, nisam briznula u plač od smeha. Imam problem sa kategorizacijom filmova po žanru. Često mislim da onaj ko to radi nije baš najprosvetljeniji šta gde treba da bude. Ovo je neki light dramedy. Ne vidim ni da mu je svrha veća od one koju sam navela. Neće vas naterati da razmišljate nego da isključite mozak. Što nekada nije ni loše. Svakako su svi u sali osetili olakšanje nakon dosta ozbiljnih filmova sa teškim zapletima koji su se danima davali na Festu.
Abel poludi kada sazna da se njegova šezdesetogodišnja majka Silvi sprema da se uda za čoveka koji je u zatvoru. Uz pomoć svoje najbolje prijateljice Klemans, on će učiniti sve što je potrebno da je zaštiti. Ali susret sa Mišelom, njegovim novim očuhom, može da mu ponudi novu perspektivu…
Ono što ovaj film čini dopadljivim jeste mogućnost poistovećivanja sa pričom i likovima. Crnohumorna humanizacija. Lakoća sa kojom pripoveda i neočekivan rasplet doprinose senzaciji rasterećenosti. 100 minuta proleti začas. Poruka filma bi bila „nemoj osuđivati da ti se ne bi sudilo“. Možda ga zbog toga vredi pogledati. No, ne mogu da kažem da sam impresionirana niti da ne postoje bolje francuske komedije.
Najupečatljiviji je Luj Garel, glavni glumac i reditelj ovog filma. Odlično se snalazi u obe uloge, pa treba pratiti njegovu karijeru koja, zasad, ide uzlaznom putanjom.
Autor teksta je Dragana Daničić.
