Mladi pesnik iz Leskovca, Stefan tićMi, koji već duže vreme izaziva pažnju javnosti, kako u Srbiji, i šire, odlučio je da se malo poigra rečima, doda poeziji sliku i zvuk i tako napravi nešto što do sada još nije viđeno, približavajući svet poezije osobama oštećenog sluha.
Spot, u kome je prvi put poezija prevedena na znakovni jezik, je snimljen u Pozorištu lutaka u Nišu. Mladi umetnici učestvovali su u ovom projektu, a to su studenti Likovne akademije u Nišu, devojke iz Udruženja gluvih u Nišu, hrvatski recitator Zrinko Kapetanić i drugi.
Spot za pesmu “Drame imaju prednost” je ujedno i najava Stefanove prve zbirke pesama pod nazivom “U’vatile me lutke” koja bi trebalo da bude obajvljena u septembru za izdavačku kuću ARTE stih iz Beograda.
Stefan tićMi je student Univerziteta u Nišu, Fakulteta za fizičko vaspitanje.
On se već dugo godina bavi pisanjem poezije, već je izgradio specifičan stil pisanja po kome je poznat i zato je učestvovao na brojnim takmičenjima širom zemlje.
Ono što karakteriše Stefanov način izražavanja jeste to da njegovu poeziju recituju mnogi ljubitelji pisane reči sjajnih vokalnih sposobnosti, a to su: Marko Jovanović Markonjero iz Niša, Mile Vasiljević iz Loznice, Vladislav Stojičić iz Leskovca, Petar Ninić Tkač iz Valjeva, a pesmu Drame imaju prednost, koja je prevedena na znakovni jezik i snimana u Pozorištu lutaka u Nišu, recitovao je hrvatski Rade Šerbedžija – Zrinko Kapetanić.
Tekst pesme:
DRAME IMAJU PREDNOST
popio sam lek protiv mučnine
nisam ti ja, majko, za velike gradove
i male ljubavi
jer muka mi je
kada vidim pun kafić praznih ljudi…
šetajući centrom
koliko samo poraženih korača Pobedinom
ovde u Nišu
o, vrlo dobro znam
a nisam više jedan od njih
ni ponižen ni uvređen
siđem stepenicama u podzemno
pa mi padne nešto na pamet
zapišem u telefon
jel su to, možda, Zapisi iz podzemlja?
i svi ovi silni bulevari oslobođenja
nikada nisu ni bili oslobođeni
ni mirni
jer ovde su organi /radi/ reda
to bi trebala znati, majko
da kada jednom puknem
ostaće samo sitni komadići balona
na podu
kao posle žurke
kada puknem
upalite mirišljave sveće
umotajte me u ukrasni papir
i poklonite me zemlji
prospite špricer
/za moju dušu
popio sam
lek protiv mučnine/
nisam ti ja, majko, za male gradove
i velike porodične drame
jer
pre Turgenjeva
čitao sam sudske presude o razvodu braka
a posle Majakovskog
čitao sam knjige utisaka po toplim pekarama
i ljude
zapise iz mrtvog doma, rusija
u mislima
šetao tako Sibirom
i tražio svoje mesto pod suncem
a u stvari, majko
bio sam samo kostur
kostur koji je tražio svoje meso pod suncem
a danas ovo meso i ovi stihovi
vuku se za mnom kao kao dronjci
kao prošlost
kao 2001. godina
kao poslednji stih čuvan za kraj pesme
stih kojeg nema
