Legat i breme mega trijumfa koji su ostavili genijalci iz brenda od benda „Pink Floyd“ suviše je snažno, i mnogim umetnicima je izuzetan izazov i kompleksan zadatak da interpretiraju njihove neprolazne kompozicije koje ostavljaju dubokog traga u istoriji britanske i svetske muzike.
Tako se uhvatio u nemogući zadatak jedan hrvatski sastav Croatian Pink Floyd Show kao najveći evropski tribute bend Pink Floyd-a, koji je sinoć (02.10.2024.) imao uspešan i zadivljujući vizualan performans i koncert u Mts Dvorani.
Bio je to njima drugi koncert u Beogradu nakon dve godine (2022), ali prvi put na pozornici bivše Dvorane Doma sindikata.
Već su ih prekrstili da su najveći evropski Pink Floyd Tribute bend, jer ostali koje znamo su u širim okvirima naše planete.
Tako smo imali prilike više puta da gledamo Australian Pink Floyd i britansku varijantu Brit Floyd na scenama Hale sportova i Sava centra.
Muzički ljubitelji celog univerzuma i dan danas se nadaju da će originalna postava možda nekada da se ponovo okupi na turneji bez kraja gde bi pokorili čitav svet, jer su njihovi nastupi mnogo više od koncerta. Zato i svi tribute bendovi moraju da isprate tu veliku i kompleksnu produkciju od koje zastaje dah u vizuelnom i audio smislu.
Vizionari Dejvid Gilmor, Rodžer Voters, Nik Mejson, Sid Baret (1946-2006), Ričard Rajt (1943-2008) zadužili su čovečanstvo sa kompletnom diskografijom studijskih albuma izvan granica i vremena: „The Piper at the Gates of Dawn“ (1967), „A Saucerful of Secrets“ (1968), „More“ (1969), „Ummagumma“ (1969), „Atom Heart Mother“ (1970), „Meddle“ (1971), „Obscured by Clouds“ (1972), „The Dark Side of the Moon“ (1973), „Wish You Were Here“ (1975), „Animals“ (1977), „The Wall“ (1979), „The Final Cut“ (1983), „A Momentary Lapse of Reason“ (1987), „The Division Bell“ (1994) i nakon raspada – „The Endless River“ (2014).
Veoma je teško proputovati kroz sve faze razvoja i uspona legendarnog sastava, jer je gotovo nemoguće sastaviti repertoar. Hrvatski bend se odlučio za 20-ak neprolaznih veličina, koje nisu samo pesme, ni numere, hotovi, već čitave epske kompozicije.
Osnovan 1965. godine, “Pink Floyd” je već u startu bio upisan u istoriju najbolje muzike svih vremena i milenijuma. Udarna četvorka je bila sledeća: Syd Barrett (gitarista i glavni vokal), Nick Mason (bubnjar), Roger Waters (bas gitarista i vokal) i Richard Wright (klavijaturista i vokal). Dve godine kasnije (1967) im se pridružio David Gilmour – gitarista i pevač. Tako sledi debi album koji je već vinuo bend u orbitu – “The Piper at the Gates of Dawn” (1967) i odmah postaje jasno da oni nemaju konkurenciju, odnosno ne postoji ništa slično. Niti bolje niti originalnije, jednostavno oni su Zevs na Olimpu rokenrol umetnosti.
Hrvatski tribute bend je od samog početka bio na nivou svetskih muzičkih grupa i dočarao je tu čaroliju univerzuma “Pink Floyd” estetike u veoma atraktivnim izgledom scene i vrhunskih video zapisa.
Krenuli su koncert sa „In the Flesh“, i publika je odmah bila u delirijumu, jer je ovo sveobuhvatan doživljaj uzvišene umetnosti.
Njihov dugi niz godina najveći adut „Another Brick in the Wall“ o veoma osvešćenoj, oštroj kritici obrazovnog sistema u Velikoj Britaniji, gde nastavnici umeju biti previše strogi i da pružaju maltretman deci. To je bilo nekada, danas, kao u Srbiji, učenici su ti koji dižu ruke na drugu decu i na profesore, čak i roditelji tuku prosvetare, te je sve otišlo uveliko do pakla i nazad.
Šteta je da se tako grandiozan, neprevaziđen, neumoljiv, supersoničan hit „Another Brick in the Wall“ ipak“potroši” tako brzo, obično se epski naslovi čuvaju ili za kraj ili znatno kasnije, drugu polovinu.
Moramo priznati da od kada su se pojavili na svetskoj sceni, “Pink Floyd” su odmah bili ispred svog vremena. Osim možda benda “The Who”, ne postoji nijedan pandan, da je dostigao toliku kolosalnost, monumentalnost, da je postao sam sebi legenda, da su toliko toga inventivnog i neverovatno svestranog unosili u svoje stvaralaštvo bez konkurencije.
Set lista je imala bogat sadržaj, od „One of These Days“, „High Hopes“, preko „Hey You“, do „Learning to Fly“, i sve vreme, kao i originalni umetnici britanske grupe, ne dozvoljavaju publici da predahne ili da se barem na trenutak opusti.
Kod “Pink Floyda”, makar to bio i (samo) tribute bend, to ne postoji.
Vi morate sva čula imati uposlena, da sa ogromnom predanošću pratite vizuelno uživanje kroz impresivne video radove, i da u isto vreme se prepuštate solažama što pomeraju granice.
Uvek ili zauvek su bili, ostali enigma, fantomska “pretnja”, zagonetka za muzičku stručnu javnost, upravo iz razloga što su uspevali da se transformišu, menjaju žanrove, identitet, postanu kameleoni, i u toj erupciji kreativnosti, maštovitosti i nepresušnog nadahnuća, oni su se “odmetnuli” i postali gotovo bogovi rokenrola i instrumentala.
Tako oni mogu biti u dimenziji progressive rock pravca, sa dugim gitarskim pasažima, filozofskim stihovima, na rubu alternative, pozorišne ili književne avangarde, a opet zalaze u symphonic rock sa primesama suptilne i nadasve snažne psychedelic hard rock-a u isto vreme.
Repertoar ne sme i ne može bez „Shine On You Crazy Diamond“, te je publika bivšeg Doma sindikata skočila i utisnula se u ovu kultnu kompoziciju.
Zanimljivo i specifično kod “Pink Floyd” jeste u tome što i ne morate znati sve pa nijednu pesmu van hitova, jer ih uživo jednostavno morate zavoleti, kada vam pružaju kompletan doživljaj, kao da putujete kroz filmove, seriju spotova, muziku, spajaju vešto više vrsta pokretnih umetnosti, ali i muzejsku estetiku, jer je likovnost nezaobilazan činilac lepote tih koncerata.
Uverili smo se pre više od 10 godina kada nam je gostovao animirano vizuelni muzički projekat “The Wall” originalnog člana Rodžera Votersa, kada je Beogradsku Arenu zaokupirao tim spektaklom koji pomera granice. Taj muzički doživljaj je jedno od retkih svetskih čuda koje je naša zemlja u industriji zabave imala prilike da gleda, i nažalost ništa slično niti nam se sam “The Wall” ponovio ikada posle.
Onda nam je i bubnjar Nik Mejson bio 2022. u BelExpo centru sa projektom “Nick Mason & A Saucerful of Secrets“ prema njihovom albumu istog naziva (1968), i vratio nas u neka prohujala vremena za kojima žalimo kako se ne mogu ponoviti.
Na svim koncertima taj vizuelni aspekt i moćan identitet je podjednako važan koliko i same numere, što je ovde bio zaslužan tim od devet uigranih muzičara, dizajner svetla Dino Petrina, kao i Johnny Grudić, producent, inžinjer zvuka i muzički direktor projekta “Croation Pink Floyd Show”.
Set lista dugih kompozicija je išla svojim tokom – „Breathe (In the Air)“, „Time“, „The Great Gig in the Sky“, „Money“, a svaka pesma ima svoju priču, dramatirgiju, celinu, segmente, pasuse, pripovedajući svoj film, roman, zbirku poezije, proze, drame, poeme, sonete.
Čak postaje nevažno koje pesme oni izvode, da li su neki hit preskočili, koliko su koji album ispoštovali, da li su sva izdanja uključena, jer je to nemoguće.
Muzička avantura nas je vodila kroz zajednička spajanja – „Brain Damage“ / „Eclipse“, da bi se nadovezali na setnu „Mother“, i publika je stalno bila na ivici delirijuma, kao da gleda izvorne članove pred sobom.
Vešto su bez predaha utisnuli jedan diptih sa „Pigs (Three Different Ones)“ / „Wish You Were Here“, mada ova druga kompozicija zaslužuje, kao najveći ili jedan od najvećih bezvremenskih hitova, da ima svoj zaseban portret.
Dva bisera za kraj koncerta od puna dva sata zacementirali su trijumf novog gostovanja hrvatskog Pink Floy tribjuta u Beogradu nakon turneje po rodnoj zemlji.
Tako su dramaturški zaokružili audio vizuelni spektakl sa – „Comfortably Numb“ i „Run Like Hell“, na seriju oduševljenja istinskih fanova benda.
Ipak, iako je zvanična set lista bila završena, koncert svakako da nije.
Kada se posmatraju hrvatski umetnici na sceni kako verno dočaravaju sagu “Pink Floyda”, neminovno nas vuče na razmišljanje – zašto mi nemamo tribjut bend ovog kolosalnog sastava?
Ruku na srce, imamo talente, jer u našoj zemlji muzičari uspevaju da zagospodare na svetskim scenama kao tribute grupe za “Queen”, “The Beatles”, “ABBA”, “Metallica”, “Iron Maiden”, “Guns ‘N’ Roses”, “Depeche Mode”, David Bowie, od skoro i Tina Turner, ali i spektakl projekte tipa “Rock Opera” ili “Disco Opera”.
Ali, ali, ali … “Pink Floyd” je izgleda za sada veoma težak i nesavladiv zalogaj, da se neka grupa entuzijasta kod nas odvaži i nauči skoro čitav epski kolosalni repertoar ove progresiv atrakcije. Verujem da možemo, a opet hrabrosti još uvek nema, na vidiku, ili je to samo utopija na horizontu.
“Pink Floyd” je toliko bio veliki, a opet večan, da je uticao na stvaranje, stil, senzibilitet i koncept drugih grupa ili solista: spomenuti David Bowie, “Queen”, kao i “U2”, “Radiohead”, “Nine Inch Nails”, “The Smashing Pumpkins”, mada i Mark Nofler sa “Dire Straits” je donekle bio u tom ključu, samo da se setimo antologije “Brothers in Arms”.
Produžene snažne kompozicije na nivou klasične muzike, filozofija, poezija, sociologija utkana u stihove, kao da čitamo i živimo liriku, proživljavamo dramu, gledamo performans, pozorišne predstave, filmsku umetnost, strip, grafičke novele, a sve u jednom živom art organizmu.
Taj imidž i stilizaciju donekle prati Nikola Vranjković, što kao solista već čitavu deceniju, ali i kao jedan od lidera njegove bivše alternativne dark rock grupe “Block Out”.
Sam kraj koncerta u Mts Dvorani prolazio je u znaku jednog bisa – numere “Wish You Were Here”, čije je stihove cela prepuna sala pevala zajedno sa muzičarima, tako da je nastup okončan na najuzvišeniji način, da se tom remek delu pruži šansa da zasija još jednom i zatrese veliku salu i ostavi gromoglasan aplauz i neverovatnu lakoću uživanja u lepoti.
I dalje nismo gledali Dejvida Gilmora sa svojim solo koncertima, a imao je toliko turneja tu negde blizu nas, po region. Od originalne petorke trojica su veoma živi i zdravi, Rodžer Voters i Nik Mejson su nas oduvali, Gilmor bi postigao sličan efekat, ali nemamo sreće.
A da se okupe sva trojica? Ušće me bi bilo dovoljno da primi sve posetioce za taj sveti čin.
Ta svetska turneja bi bila eksplozija i uragan u isto vreme, obeležila bi ne jednu godinu, sezonu, ili nekoliko godina, decenija, već sigurno čitav vek.
Trajali su oko 30 godina, i onda su se raspustili, svako na svoju uspešnu stranu: Roger Waters, David Gilmour, Nick Mason.
Previše kreativnih glava na jednom mestu, tako dođosmo i do razlaza “Bitlsa”, zar ne?
Paul McCartney i John Lennon očigledno nisu umeli ni mogli opstati zajedno, onda su pojedinačno stvarali retke lepote u solo karijerama.
Prvo je Sid Beret bio pokretačka snaga, prve tri godine, kompozitor, pisac tekstova, ali je napustio ovu muzičku priču usled neočekivanih problema sa mentalnim zdravljem.
Iako su svi ostali članovi bili autori, doprineli stvaranju melodija, imali istu ulogu u komponovanju, ali Voters je postao lider u pravom smislu te definicije: glavni tekstopisac, frontmen, pokretač cele ideje.
Sa njim nastaju najčuvenji albumi – “The Dark Side of the Moon” (1973), “Wish You Were Here” (1975), “Animals” (1977) i “The Wall” (1979).
Čak su snimili i uspešan muzički film “Pink Floyd – The Wall” (1982), prema njihovom albumu “The Wall”, te je filmsko ostvarenje osvojilo nekoliko BAFTA nagrada.
I onda, Dejvid Gilmor svakako da želi biti ravnopravan autor, da ide dalje, da pokaže nešto drugačije, novo, sasvim svoje, da traga za novim identitetom.
Rodžer Voters i Dejvid Gilmor, dva giganta, dva titana, ima li mesta za obojicu?
U “Pink Floyd” univerzumu izgleda više ne. U solo karijerama svakako da sve može. Dok se oni jednog predivnog dana ne okupe ponovo za turneju kojom će gospodariti planetom i biti nenadmašivi, mi ćemo uživati u raznim reinkarnacijama i verzijama tribute bendova.
Istina, hrvatski, australijski i britanski tribute sastavi savršeno prate ideju neprolaznih veličina kakvi će zauvek ostati genijalci ispred svakog muzičkog i umetničkog vremena.
