Nakon Džareda Letoa i benda „Thirty Seconds to Mars“ koji je oduševio rusku i srpsku publiku 11. oktobra u Beogradskoj Areni, samo četiri dana kasnije, jermensko libanski virtuoz na violini i kompozitor Ara Malikian premijerno je održao koncert u Srbiji – 15. oktobra na sceni Mts Dvorane, i istovremeno je osvojio naš auditorijum.
Odmah da bude jasno, ovo nije bio samo koncert, već čitav šou, odnosno stand up komedija, jer je Malikian pravi narator i domaćin svog programa, što čini izuzetno duhovito kao pravi komičar.
Podsetimo, violinista i autor je bio najavljen da gostuje u Sava Centru na proleće 2020, ali usled pandemije korona virusa, tada nije gostovao. Koncert mu se stalno odlagao, premešten je kasnije upravo u Mts Dvoranu, ali ipak i te 2021. do nastupa nije moglo doći.
Ovo je sada treća sreća i umetnik je konačno stigao na skoro puna dva sata izuzetnog višeslojnog repertoara, od sopstvenih kompozicija, preko Astora Pjacole do Nikola Paganinija.
Koncert je imao višestruki početak kao triptih numera – „Intro“ + „Kalachnikov de Agua“ + „Cosquilla“, gde je Ara dokazao svoju impresivnu virtuoznost sa violinom, koja mu je kao produžetak ruke. Fizički gledano, sa tolikom kovrdžavom kosom i bradom, podseća na našeg Nemanju Radulovića, premda je i po muziciranju veoma sličan njemu.
Naravno, tu su i naši Jovan Kolundžija i Stefan Milenković, rame uz rame sa Arom, tako da je libanski muzičar sublimacija sve trojice naših vrhunskih violinista.
„Dobro veče, draga publiko. Mi smo svi mnogo srećni što smo večeras po prvi put kod vas u Srbiji, u Beogradu. Mi inače volimo Srbiju, volimo vašu umetnost, muziku, muzičare, imamo i prijatelje, kolege odavde. Malo smo nervozni sada, jer se trudimoi pazimo da bude sve kako treba, i onda se plašimo ako se ne desi tako. E sada, kako smo ovde premijerno u ovom skupu, rešili smo da vam dugo sviramo, što znači 28 sati i 33 minuta“, bio je odmah duhovit i zabavan Malikian, sa snažnim akcentom dok jako ubrzano priča na engleskom jeziku.
Malikian je poručio publici da bude strpljiva, jer će koncert baš potrajati, jer su prvi put ovde, te da su veoma srećni, uzbudjeni, obradovani, oduševljeni u svakom pogledu.
„Da bude jasno, mi zapravo i ne znamo repertoar koji sviramo. Odnosno, nešto znamo, drugo nemamo pojma, nešto jesmo uvežbali, drugo i nismo, tako da nam oprostite ako nije sve savršeno, šta da se radi. Inače osećam se kao pravi migrant na turneji, bio sam širom sveta, čim održim koncert, idem dalje, i sada sam imigrant u Beogradu“, naglasio je simpatično Malikian, i zaslužio seriju aplauza.
Kao kompozitor i violinista za 25 godina karijere Ara je snimio čak 30 studijskih albuma, veoma produktivan i vredan, tako da je stvorio bogatu diskografiju.
Malikian je predstavljao svoje numere „Krikor Aklor“, „Canciones Que Me Enseno Me Madre“, uz pratnju svog benda – gitarista, basista, bubnjar i pijanista, dok je na pozornici stajalo i violončelo.
„Moja sledeća kompozicija dugo nije imala naslov. Tako sam se ja mučio da smislim ime, kada sam je napisao, ali nisam imao ideju. Onda je moj sin, koji je imao tada 10 godina, video da se ja nešto mrštim, mučim, šetam nervozno tamo vamo, rešio da mi pomogne. Pita on mene šta je problem, ja mu objasnim, i on mi reče da mu pustim melodiju. Ja to učinim i on kao iz topa kaže „Baby rat“, dakle mladunče od pacova. Iskreno, ja sam bio zbunjen, i pitao ga zašto, on mi reče – pa tako je jasno, pesma mora da se zove „Baby rat“. I poslušam ja sina, iako ni sam ne znam zašto je kompoziciju tako nazvao. Dakle, samo za vas „Baby rat“, iako pojma nemam otkud mu ta ideja“, simpatično je Ara prepričavao dogodovštine i na taj način blisko uveo publiku u svoju porodicu, da se „upozna“ sa njegovim sinom.
Ara Malikian (1968) se obrazovao u Nemačkoj i Španiji, i na svom reeprtoaru voli da izvodi muziku različitih kultura.
Tokom svoje karijere imao je koncerte širom sveta, nastupao je sa više od 40 svetski poznati umetnika i ansambala, među kojima je zvezda Sting, Londonski kamerni orkestar, Ciriški kamerni orkestar, Moskovski virtuozi, Tokijski simfonijski orkestar i drugi.
Osvajao je veliki broj nagrada na svetskim takmičenjima kao mladi student, i tako ga je put davno doveo i u Beograd, na Kolarac, kada je postao laureat.
Tada jeste imao nastup u Kolarčevoj zadužbini, ali sada je prvi put kod nas održao celovečernji koncert od 110 minuta i odueševio publiku na toliko nivoa.
Set lista je uključila dela „Concerto grosso“, „Taline Naning“, „Ay Tikar Tikar“, i uz njegovu eksplozivnu briljantnu energiju, sve je ličilo na žestoki rok koncert, a onda je Ara rešio malo da zastane i ponovo se posveti komuniciranju sa publikom.
Tako je opisivao period kada je iz Libana otišao u Nemačku, odvojen od roditelja, nije mu bilo jednostavno da se snalazi da svira u restoranima, barovima, na ulici, na venčanjima i sahranama. Tako se desilo da je osvojio nagradu na Kubi, i onda je dobio zadatak da svira jednan savremeni muzički komad.
Ara je opisivao da mu je jako teško palo da se snalazi oko interpretacije te kompozicije modernog izraza, a imao je izuzetno malo vremena da stigne da je nauči. Imao je utisak da je 20 godina po ceo dan učio da svira to delo, ne bi mu pošlo za rukom.
„I tako sam dobio na raspolaganje četiri muzičara, koja su u to vreme bili stvarno sjajni, talentovani, vredni, da sviraju sa mnom, i oni su mi pomogli da savladam taj komad. Ti muzičari pre skoro 30 godina na Kubi, imali su više kose nego danas, toliko da nismo mogli da se od dugih kosa prepoznamo. Ta četiri momka su upravo ovi koje vidite sada na sceni“, objasnio je Ara i dobio još snažnije aplauze.
„Svestan sam da mnogo pričam, ali nemojte misliti da je to zbog toga što nam kao nedostaje minutaža u programu, da kao nemamo dovoljno numera u repertoaru, uopšte nije tačno, već sam sve ovo ispričao, jer želim da vam odsviramo tu kompoziciju. Nekada sam se sa njom namučio, a sada je eto sviramo pred vama“, najavio je Ara i sa svojim ansamblom je odsvirao to delo koje liči na bluz, džez i fanki žanr.
Malikian je uspevao da publiku Mts Dvorane sprovede kroz veoma različite muzičke stilove, žanrove, senzibilitete, kao portrete raznolikih naroda, te je na raznim set listama imao numere od imena savremene muzike i klasike (David Bowie, Johan Sebastijan Bach,Led Zeppelin, Nikolo Paganini (1782 – 1840)).
Stigao je na red poljski kompozitor Frederik Šopen (1810-1859) i delo „Preludio Nº 4“, i serija Arinih autorskih kompozicija kao „Calamar Robotico“, „Alien’s Office“, uz tradicional „Misirlou“.
Inače je Ara i dobio nadimak da je novi Paganini, na šta je Ara veoma ponosan, jer mu je taj italijanski kompozitor i violinista bio veliki uzor i inspiracija.
„Nikolo Paganini je promenio istoriju violine i sviranja na ovom instrumentu, tehniku muziciranja. Oduvek sam bio njegov veliki obožavatelj, on je moje nadahnuće. Sada ćemo vam svirati njegovu kompoziciju „24 Caprices za solo violinu“. Sada ćemo da „uništimo“ njegovu muziku, tako da je ovo naš način sviranja te melodije“, uz osmeh je rekao Ara i odsvirao u svom aranžmanu „24 kapriča“ od Šopena, što je ličilo na neobičan spoj sambe, rumbe, ča ča ča, čarlston, ali i tanga, te je on skakao, plesao, uživao, često i padao na sceni.
Na listi je bilo i delo „Nana arrugada“, da bi se Ara osvrnuo na fenomen tanga, i govorio o argentinskom kompozitoru Astoru Pjacoli (1921-1992).
Malikian je rekao da svi u bendu obožavaju Pjacolu, često ga imaju na repertoaru, te je istakao da je ovaj tvorac pravca „novi tango“ (neuve tango), promenio istoriju muzike, pre svega plesa – tango, i nazvao ga je jednim od najboljih muzičara 20. veka.
Ara Malikian sa svojim ansamblom je dočarao Pjacolinu kompoziciju „Fuga y misterio“ (Fuga and mistery), u jednom dahu, veoma posvećeno, ponovo skakajući po sceni, da se dopadne savremenoj i mladjoj publici, tako da je često padao na kolena od uživanja u muziciranju.
Tokom svoje karijere imao je koncerte širom sveta, nastupao je sa više od 40 svetski poznatih umetnika i ansambala, među kojima je Sting, Londonski kamerni orkestar, Ciriški kamerni orkestar, Moskovski virtuozi, Tokijski simfonijski orkestar i drugi.
Ima odlično iskustvo i u komponovanju primenjene muzike za filmove španskih reditelja Pedra Almodovara – „Pričaj sa njom“ (2002) i „Loše vaspitanje“ (2005), i Karlosa Saure – „J: Beyond Flamenco“ (2016), i drugih autora – „The Promise“ Terija Džordža.
Da znamo sa kim „imamo posla“ na ovom čudesnom božanstveno koncertu, pomenućemo samo neke od nagrada koje je osvajao kao mladi umetnik – “Felix Mendelssohn” (1987, Berlin, Nemačka), “Pablo Sarasate” (1995, Pamplona, Španija), nagrada sa takmičenja “Niccolo Paganini” (Đenova, Italija), “Zino Francescatti” (Marsej, Francuska), “Rodolfo Lipizer” (Goricia, Italija), „Muzička omladina (“Jeunesses Musicales”, Beograd, tadašnja Jugoslavija), “International Artists Guild” (New York, USA), “International Music Competition of Japan”.
Na aktuelnoj turneji Malikian je osvajao Argentinu (Buenos Ajres), Čile (Santijago), Španiju (Madrid, Marbelja, Leida, Nerja, Granada), Kolumbiju (Bogota), Rumuniju (Bukurešt).
Imao je tokom ove bajkovite večeri Ara još nekih svojih anegdota u stilu apsurdnog humora, avangarde, alternativnih umetnosti, gde sve deluje apstraktno i neuhvatljivo, te ni ne znate da li je bilo šta od toga što govori istina, kao ova priča pred vama.
„Kad sam bio student u Nemačkoj, da ne bih zavisio od roditelja da me izdržavaju, dok sam učio sviranje violine, rešio sam da se negde zaposlim i tako plaćam svoje školovanje. I tako ja dodjem u jedan bar blizu mog stana koji sam iznajmljivao. Pitam ja tamo vlasnika kafića da li bih mogao da se zaposlim i nešto radim kod njega. On mi reče da može, ali me pita šta bih voleo da radim.
Ja shvatim da zapravo i ne znam šta da radim, jer nisam talentovan gotovo nizašta. Tako mu i kažem da pojma nemam šta bih radio, jer ni ne umem ništa. Čovek me pogleda, nisam mu jasan i onda me pita – „Kako misliš da te zaposlim, šta da ti dam da radiš?“. Ja sam se tu isto pitao, ali ja mu objasnim da eto ne znam ništa konkretno, ništa me sada i ne zanima, tako da je ne umem ništa, ali bih voleo ipak da mi se nadje nešto da bih zaradjivao za život.
I onda se on doseti – kaže mi da dodjem u bar oko 22 sata, i tada nakon programa muzike, ima jedna pauza od 20 minuta. Tada mogu stati na stejdž, popnem se i ne radim baš apsolutno – ništa. Nisam ga razumeo, ali ipak učinim tako, dodjem u 22h, i kada je nastala pauza, ja eto stignem na binu i ne radim – ništa!
Ljudi u baru se zbunili, ne mogu da veruju, gledaju u momka, mene, koji stojim i ne radim ništa. Ne pevam, ne glumim, ne sviram, ne zabavljam narod, samo stojim i ne radim ništa. Danima su tako ljudi dolazili i jedva nalazili parking, jer su želeli da vide to svetsko čudo – čovek na bini koji umesto da radi nešto, on ne radi baš nikako ništa.
Redovi automobila su se sjatili ispred i ja sam postao atrakcija u tom periodu. Zaradjujem, a ne radim ništa – stojim na bini i to mi neko plaća. Da ne poverujete. Čak su krenuli da me kopiraju, da u drugim barovima angažuju ljude koji stoje na sceni i ne rade ništa, ali to nije bilo to, ja sam ipak bio i ostao original, to su odmah uvideli, eto čime sam se sve bavio kao student“, u dahu je ispričao Malikian i onda dodao anegdotu oko toga sa svojim ocem.
„Jednom me pozove otac i pita me kako sam, šta radim, ja mu kažem kako učim za violinu, a da u suštini ne radim ništa. On krene da me kritikuje, ne može to tako, pričao sam ti, Ara, da moraš uvek da radiš nešto. Ja mu objasnim da shvatam ja to, i da ja ustvari već radim, zaposlen sam u jednom baru blizu mog stana. I tata me pita koji mi je posao, i ja imam šta da mu kažem – „pa ne radim ništa“. On se ponovo iznervira, viče da ne smem tako, dok mu ja ponavljam da tamo moj posao i jeste da ne radim NIŠTA“, urnebesan je bio Ara dok je objašnjavao sve te besmislene i apsurdne situacije u njegovom životu, mahom izmišljene.
Malikian je na koncertu spajao muziku drugih kultura, kao što su one sa Bliskog istoka (arapska i jevrejska), srednje Evrope (ciganski i klezmer), Argentine (tango) i Španije (flamenko).
Na sve to imao je još smišljenih štosova za sam kraj, kada je predstavio svoj bend, te izašao na jedan bis da privodi koncert finalu.
„Nismo još gotovi, ostalo nam je još 26 sati da vam sviramo, ozbiljno. Zapravo, mi bismo vama i dalje da sviramo, ali, ali, malopre nam neka žena dodje ovde u backstage-u i kaže nam da večeras u vašoj dvorani moramo da završimo koncert ranije. Ja šitam zašto, ona reče da eto čovek koji je dežuran ovde da zaključava vrata Mts Dvorane, mora ipak večeras ranije da ide kući: razboleo mu se sin, onda mora da ga vozi kod lekara, pa u apoteku, sve u svemu, rekoše nam da ubrzavamo program i kako znamo i umemo, okončamo program“, zasmejavao je Ara publiku do samog kraja.
Inače je ulazio među fanove, svirao božanski na violini i prolazio kroz prve redove, a onda duž cele sale, da bude bliže svima, i auditorijum je bio oduševljen uz aplauze bez kraja.
Umeo je da pada na sceni nakon odsvirane kompozicije, onda da se opet diže, pa padne, ustane, sav važan, onda zaigra kukovima kao da je u diskoteci, animirao je celu salu uz beskrajnu inspiraciju kao da svira pred milion ljudi, a ne nekoliko stotina duša.
I na bisu je tek obradovao sve u velikoj sali bivše Dvorane Doma sindikata, jer je odsvirao i antologijsku srpsku kompoziciju – „Lela Vranjanka“ (1972), slavna pesma koju je pevao Staniša Stošić, slavni pevač srpske narodne muzike poznat po interpretacijama pesama vranjanskog melosa. Pesma predstavlja pravu himnu Vranja i Vranjanaca i dugo se mislilo da je ona narodna, da nema autora.
Ali, „Lela Vranjanka“ je autorsko delo, čiji je tekst napisao Dragan Toković. Sam naziv pesme potiče od uobičajenog nadimka za žensko ime Jelena u vranjskom kraju, i sadržaj je delom autobiografski, kada je Dragan sreo jednu damu koja će mu za života biti fatalna.
„Hvala vam, divni ljudi, na svemu! Bilo je ovo predivno veče, oduševljeni smo svi, nadam se da je i vama bilo lepo. Siguran sam da ćemo se videti ponovo“, oprostio se Ara Malikian ove noći od srpske publike i sigurno je da će se često vraćati kod nas, sada kada je probio led.
Savet organizatorima ubuduće jeste da ipak dok Ara ne postane više prepoznatljiv kod nas, da sledeći put gostuje u nekom manjem prostoru koji može lako da ispuni kao Kolarčeva zadužbina, u kojoj se od skoro odomaćio njegov kolega violinista Najdžel Kenedi, koji je u sličnom maniru stand up show programa, neposredan, zabavan, prirodan, duhovit.
Još kada bi Nigel Kennedy i Ara Malikian imali zajednički koncert, e onda treba da se razmisli o Sava Centru, stadionu Tašmajdan ili Hali sportova.
