Danas je završena poseta Miroslava Majkla Đorđevića Srbiji, čiji je povod bio promocija njegove knjige Decenija iluzija: Amerika, Srbija i Srpska dijaspora 1990-2000.
O knjizi se razgovaralo sa novinarima na konferenciji za medije, ali i sa publikom u Novom Sadu, na brodu Cepelin i u Beogradu, u zadužbini Ilije M. Kolarca. Na konferenciji za novinare učestvovali su autor i dr Vojislav Pavlović, istoričar. Pavlović je delo ocenio kao izvanredno svedočanstvo i prvorazredni istoriografski izvor o poslednjoj deceniji XX veka u Srbiji, naglasivši da je autor koristio obimnu građu u nastojanju da pruži što objektivniji prikaz ovog perioda, i pored toga što je bio neposredni učesnik događaja o kojima piše. U razgovoru sa novinarima Đorđević je obrazložio razmimoilaženja koja su tada postojala između matice i dijaspora, a koja, po njegovoj oceni, nažalost, postoje i danas. Te razlike u stavovima tiču se utvrđivanja nacionalnih interesa Srbije, nepostojanja inicijative kod matice da uspostavi saradnju sa dijasporom, te nezainteresovanošću matice za mlade naraštaje u dijaspori koji se usled nedostatka kontakta sa maticom brzo asimiluju u novo okruženje.
U Novom Sadu ovim sagovornicima su se pridružili novinar Đorđe Randelj u ulozi moderatora i Miodrag Mile Isakov, koji je o periodu 90-ih govorio iz perspektive pripadnika opozicije. Istakavši da je ova knjiga značajna za čitaoce u Srbiji jer na multidimenzionalan način predstavlja događaje čiji smo bili svedoci, Isakov je naglasio da je i on sam saznao brojne nove činjenice o političkom životu tadašnje Srbije u kom je neposredno učestvovao. Isakov je ocenio da je reč o knjizi koju niko više neće moći da zaobiđe kada bude istraživao prethodni vek u Srbiji. Kao najveći uspeh knjige on je ocenio to što je autor uspeo da čitaoca odvikne od robovanja predrasudama i generalizaciji – ni dijaspora, ni Zapad, pa ni Sjedinjene Američke Države nisu jedna celina. Posebnu pažnju posvetio je autorovom zalaganju za okupljanje dijaspore u cilju odbrane srpskih interesa, te za odbranu tih interesa u Americi, ali i nesuglasicama koje je u vezi sa tim imao sa maticom. Govoreći o stanju opozicije, Isakov je ocenio da je ona mnogo više vremena provela u međusobnim sukobima, nego boreći se protiv aktuelnog režima. Tek pod pritiskom dijaspore opozicija je uspela da formira jedinstven pokret koji je srušio vladajući režim.
Na predstavljanju knjige u Zadužbini Ilijie M. Kolarca govorili su Miroslav Majkl Đorđević, univerzitetski profesori Srbobran Branković i Žarko Trebješanin, te Đorđe Vukadinović, politički analitičar. Ovog puta Đorđević je govorio o svojoj motivaciji da napiše ovu knjigu, istakavši da ju je posebno namenio mlađoj generaciji za koju se nada da će učiti na napravljenim greškama i da ih neće ponavljati, budući da su greške mnogo skuplje kada se ponove. Takođe je obrazložio naslov knjige, napomenuvši da su sva tri aktera koja se u njemu spominju imali brojne iluzije koje su bile izvor svih nesporazuma.
Srbobran Branković je govorio iz lične perspektive učesnika događaja tokom 90-ih i člana Kongresa srpskog ujedinjenja, istakavši da su Srbi u to vreme imali velike predrasude u vezi sa dijasporom. To se ni danas nije mnogo promenilo, budući da je veoma malo poznato šta je sve dijaspora radila za Srbiju. Branković je posebnu pažnju posvetio prvoj konvenciji Kongresa srpskog ujedinjenja, smatrajući je primerom kako skupove te vrste treba organizovati. Sa žaljenjem je ocenio da ni oni koji su došli posle Miloševića nisu imali bolji odnos prema dijaspori, odbijajući da prihvate pomoć koja im je otvoreno ponuđena. Branković je zaključio utiskom da knjiga Decenija iluzija ima obeležja političkog trilera, odavši priznanje autoru.
Žarko Trebješanin je kao posebno zanimljiv istakao psihološki aspekt knjige, budući da ona donosi odlične analaize brojnih novih lidera. Knjigu odlikuje kritički pristup i objektivno sagledavanje istine, bez obzira na to koliko je to bolno za nacionalnu sujetu. Obimna autorska građa svedoči o empirijskom pristupu autora, što nas ipak ne sprečava da je čitamo kao političku dramu ispričanu sa stanovišta dijaspore. Govoreći o odnosu srpske dijaspore i vlasti u Srbiji, Trebješanin je primetio da se još od 1945. godine na dijasporu gledalo sa zazorom i nepoverenjem; vlast bi se setila dijaspore onda kada joj je potrebna finansijska pomoć. U vezi sa odnosom dijaspore i opozicije, Trebješanin je kao najveći uspeh dijaspore istakao to što je uspela da opoziciju natera da međusobno sarađuje. Trebješanin je završio zaključkom da je dijaspora učinila manje nego što je želela, ali mnogo više nego što su prilike dozvoljavale i mnogo više nego što su vlast i opoziocija u Srbiji to zaslužili.
Đorđe Vukadinović osvrnuo se na pitanja i dileme koje knjiga otvara. U vezi sa odnosom matice i dijaspore, Vukadinović je ocenio da tu niko nije nevin, te da je na obe strane bilo mnogo nerealnih ambicija. Degradacija odnosa dijaspore i matice najbolje se ogleda u degradaciji Ministarstva za dijasporu, koje je postalo Kancelarija, a sada je samo Uprava pri Ministarstvu spoljnih poslova. Ipak, ono najvrednije su duh i atmosfera knjige, posebno za naše čitaoce, sklone uverenju da se ništa ne može, da je sve već gotovo i propalo i da se sve odvija po već utvrđenom planu moćnika, pa je zato najbolje da ništa ne pokušavaju. Ova knjiga, pa i biografija autora, dokaz su da nije tako, da i od nas zavisi ishod, da se vredi boriti i da ako se trudimo mnogo toga možemo promeniti.
Završnu reč održao je sam autor, poentirajući da je saradnja matice i dijaspore moguća, ali da matica prva treba da pruži ruku.
