Dok se priprema za najveću avanturu do sad, istraživačku i prekookeansku, pisac i humanitarac Miloš B. Tomaš potpisuje sveže izdanje svog novog trilera “Kineski san” (Plato). Koristeći priliku, dok je još uvek u Beogradu, razgovarala sam sa njim o ostvarivanju snova – kineskih i američkih i onih ličnih, o pisanju knjiga i scenarija, ali i o migraciji i socijalnim prilikama.
Ubrzo će te saznati zbog čega je roman, koji govori o tome kako se organizovani kriminal snalazi u vreme svetske ekonomske krize, zasigurno prvi sledeći na vašoj čitalačkoj list i zašto je B. Tomaš autor koji ne prestaje da iznenađuje i intrigira:
LW: Kineski san je bez sumnje roman koji je čekao da bude napisan, imajući u vidu koliko dugo već u našoj zemlji brojni Kinezi pronalaze svoj dom, ili u najmanju ruku, poslovnu šansu. Da li si upoznao neke od njih, sarađivao, družio se?
Miloš: Roman sam pisao oko tri godine, ali građa romana se krčkala više godina unazad. Sakupio sam mnogo pisane građe, ali i razgovarao sa nekim svojim izvorima kojima je ova tema bliska. Sećam se da sam pre deset godina, kada sam počeo da radim na televiziji, povremeno bio upućivan od strane urednika da pratim šta se dešava u bloku 70. To je bilo jako nezahvalno, jer su trgovci sa istoka bili jako zatvoreni prema medijima. Mnogo pitanja je ostalo otvoreno i doseljenici sa dalekog istoka su zadržali veo mistike. Setite se samo stalno postavljanog pitanja: Gde se sahranjuju Kinezi? U drugoj dekadi novog milenijuma zahuktala se nova izbeglička kriza koja je povukla za sobom nove migracije, pa je pitanje kineskih iseljenika otišlo u pozadinu. Zato sam osetio potrebu da se vratim par desetina godina u nazad i pokušam da raščivijam ono što je ostalo nepoznato.
Okvirno 2010-e ili koju godinu pre je počela da se oseća svetska ekonomska kriza, koja se u mnogome odrazila i na ovu populaciju i tu je nastala ideja za moj roman. Bez mnogo unošenja može delovati da su kineski trgovci bez ikakvog reda naseljavali ove prostore – što nije slučaj. Sve je dobro organizovano i objašnjeno u romanu.
Da bi jedna siromašna porodica započela nov život ovde, potrebno je da napravi dogovor sa ozbiljnim organizacijama kojima bi se zadužila i kojima bi dugove vraćala na različite načine. Tu se javljaju brojne socijalne devijacije, koje su bitan deo priče. Ceo sistem je svakako dobro funkcionisao do određene tačke, verovatno dok je bilo više novca. Brutalnost ovog sveta dolazi do izražaja kada ponestane novca, kada se tržište suzi i kada se ne biraju sredstva za čuvanje svog dela kolača. Tada se dešavaju borbe trijadnih organizacija koje rezultiraju krvavim obračunima, što je univerzalno za sve kriminalne skupine. Srbija se baš zbog svetske ekonomske krize očistila nekih od njih. Zato sam počeo da pratim njihovo osipanje i pokušao da uhvatim nit i logiku kojom biraju nova mesta gde će obnoviti svoj biznis.
LW: Ipak, roman “Kineski san” nastajao je u Baltičkom centru za pisce na švedskom ostrvu Gotland?
Miloš: Tako je, roman je nastajao tamo. Kako je posao pisca fotogeničan i dinamičan samo kada roman izađe, skoro svugde u svetu postoje kuće za pisce koje učine da i onaj teži deo, pisanje knjige, bude obojeno nekom avanturom. Često se desi da takve avanture odvrate pisce od pisanja, ali ja sam se trudio da pored upoznavanja prirode i pabova radim i ono zbog čega sam došao, jer sam konačno ugrabio komad vremena u kom mogu da pišem u kontinuitetu.
LW: Kako na migracije gledaš kao humanitarac, što ti je i profesija? To ti je velika inspiracija u Kineskom snu.
Miloš: Naravno, humanitarni rad je veliki izvor inspiracije. To je kompleksna tema, ali sveo bih je sada na to da svaka ugroženost utiče na čoveka i pomera granice. Same migracije su jako slojevit fenomen i one dovode baš u ovakve situacije. Nekoliko godina unazad pratim izbeglice sa Bliskog i Srednjeg Istoka i neposredni kontakti sa ljudima mi daju šansu da šire sagledam situaciju. Međutim, ovu aktuelnu temu sam odlučio da pratim, ali ako izuzmemo neke članke i reportaže, još uvek nisam poželeo da napišem roman o tome. Čekam da vidim kako će da se završi, a moj utisak je da je situacija tek ušla u drugo poluvreme. Posle ove izbegličke krize nas odmah čeka nova, a to je sistemsko vraćanje Roma iz Zapadne Evrope u Srbiju, i tako, primetićemo da svaka dekada ima svoje izbeglice, ali da ne uozbiljujem priču previše, roman je već dovoljno gorak sam po sebi.
LW: Šta je to što je univerzalno u priči o jednom kineskom mladiću?
Miloš: Univerzalnost daju okovi i etikete koje nosimo rođenjem. Moj protagonista je rođen kao drugo dete u Kini, tokom mnogima poznate politike, jedna porodica – jedno dete. Porodica ga je krila dok otac nije skupio dovoljno novca da plati njegovu legalizaciju i to moj junak naziva administrativnim rođenjem. Sama ta činjenica će čitaoca uvesti u klaustrofobičnu životnu priču ovog mladića, koja je naravno ekstremnija od prosečne, ali mnogi će moći da se identifikuju sa proživljenom nepravnom gde je potrebno uložiti mnogo energije zarad mrvica slobode.
LW: Kako si osmislio lik svog glavnog junaka, mladog kineskog skejt-pankera Denga Sjaopinga?[/question]
Miloš: Lik Denga Sjaopinga je lik nosioca teškog tereta, tereta koji se može posmatrati i faktografski i simbolički. Kreirao sam dečaka iz mnogoljudne zemlje, koga sam poveo na put i privremeno ga uzemljio kod nas, u Beogradu. Radi se o bistrom mladom čoveku iz niže klase, čiji se život iz stranice u stranicu sve više komplikuje, dok se on konstantno pita koliko njegove odluke uopšte mogu uticati na njegov život.
LW: Da li ti je i u kojoj meri bliska kineska kultura? Čitajući tvoju knjigu, možemo da zaključimo da si dobro uradio svoj domaći.
Miloš: Na žalost, u Kini nisam bio, ali se nadam da ću to da ispravim. Pored mog velikog interesovanja za jednu od najstarijih civilizacija, tu je i jedan sentimentalni pristup gde polazim od premise da se radi i o surovoj i o prijateljskoj zemlji. Čar ovog romana jeste što pojmove Kina i Srbija možete tumačiti i u konkretnom administrativnom ili toponimnom značenju, ali u umetnosti su pojmovi samo jedan vid jezika. Neću sada mnogo da otkrivam, ali tu je paralela gde imamo jednu malu i jednu veliku zemlju koje su okusile i komunizam i kapitalizam na svoj način, kao i zemlje koje su sklone diktaturi. To su neki najmanji zajednički sadržaoci koji su vidljivi, a Kineski san istražuje i povezuje ove dve zemlje i na jednom subliminalnom nivou.
LW: Od ovog romana bi sigurno bio odličan film! Da li si i to imao na umu kada si ga pisao? Tvoje pisanje je često nadahnuto filmom.
Miloš: Film i književnost kod mene idu ruku pod ruku. Književnost je svakako bila brža, jer sam je malo romantizovao samom činjenicom što ti ne treba niko, osim laptopa, pisaće mašine ili papira i olovke.
Od scenarija sam dugo bežao, plašeći se da napravim tu tranziciju, ali sam uspeo da probijem led i već oko godinu dana radim kao kreator i scenarista na dugometražnoj socijalnoj drami, čija je proto verzija petnaestominutni dokumentarni film „Samostalan, a ne sam“, koji sam režirao sa prijateljicom i dugogodišnjom saradnicom Majom Milačić iz Centra za socijalno preventivne aktivnosti GRiG. Tema i kratkog i novog filma je život mladih iz ugroženih populacija (domski smeštaj, deca sa ulice…) i izazovi koji ih čekaju na putu otežanog osamostaljenja, zbog ozbiljnih socijalnih, emotivnih i drugih prekida u razvojnom kontinuitetu. Našoj ideji se priključilo dosta profesionalaca, režiju je na sebe preuzeo Ljubomir Ristić, a pisanju scenarija nam je pomogao režiser i kritičar Marko Kostić. Međutim, ovaj film je produkcijski jako zahtevan, zbog čega i snimanje ide sporo. Jednostavno, želimo da imamo film koji će imati snažan i sadržinski i vizuelni identitet i snimaćemo ga onoliko dugo dok taj kvalitet ne postignemo.
Ali da odgovorim i na pitanje u vezi sa Kineskim snom i filmom. Odgovor je veliko DA, čim ugrabim vremena da uradim scenario po romanu.
LW: Da li nameravaš da se još više posvetiš pisanju scenarija i u buduće? Da li je s tim u vezi i tvoje predstojeće putovanje u SAD?
Miloš: Tu je i za sada najveći izazov, američki scenario. Ovaj boravak bi se razlikovao od onog u Švedskoj, jer institut od kojeg sam dobio stipendiju preuzima inicijativu za proboj scenarija ka realizaciji filma što za koji promil povećava šanse, koje svakako nisu velike, ali jedno je Kineski, a jedno je Američki san. Bitno je da scenario postoji na papiru i to je samo po sebi već dovaljna pobeda.
Svakako, ako sve bude išlo po planu, planiram da tokom boravka u Americi napišem i scenario i roman po istoj priči, a priča je semi-biografija mog kontroverznog pradede, koji je živeo na relaciji Balkan – Amerika kao odmetik, trudeći se da uvek bude jedan korak ispred zakona koji su se tada donosili. Stigao je da za svog života (koji je započet davnih 1870-ih a okončan u drugom svetskom ratu) bude odmetnik, ubica, bigamist, konjokradica, ljubavnik, ali i otac dvadesetoro dece na ovim prostorima, i još uvek ne znam koliko u Americi, ali nadam se da ću ući u trag. Američka arhiva je prilično jaka i prvi dokument priče o mom pradedi mi je poslat iz Baltimora i datira iz 1893. godine, kada je registrovan prvi ulazak na kontinent. Jako se radujem daljem istraživanju, biće ovo najveća avantura do sad. Roman i scenario za sada nose radni naziv „Oko sa dva srca, jer je pradedi u tuči u Čikagu izbijeno jedno oko zbog čega je nosio povez, a dva srca“ – bio je bigamist dok ga zakon u tome nije sprečio. Imao je istovremeno žene na oba kontinenta.
LW: Osim filma i filmičnosti, tvoji romani su bogati i muzikom. Da li si i sam muzičar, pitanje je koje se prirodno nameće?
Miloš: Muzika je važan deo mog života i nekada davno sam nastupao sa bendom. Voleo sam i da komponujem. Muzički ukus mi se sa godinama menjao, trenutno me najviše inspiriše američki indie-folk. Pošto volim da različiti oblici umetnosti utiču jedan na drugi, često me za prozu inspirišu reči pesama, kao i ukupna atmosfera koju kompozicija može da nosi.
LW: Na veliku radost mnogih ljubitelja književnosti Kineski san postaje java u Beogradu. Šta je zapravo kineski san?
Miloš: Teško je predstaviti i roman koji si sam napisao, jer teško možeš da fokusiraš misli. Isto važi i za sam naziv.
Kineski san kao pojam zvuči familijarno, ali kada sam počeo da pišem roman, pod tim imenom ništa nije postojalo. Posle toga se termin koristio u ekonomskim doktrinama i označava ubrzan razvoj kineske privrede. Takođe, može se shvatiti i ironično, poput pojma Potempkinovih sela ili poput naziva aktuelnog projekta u našem gradu čije ime ne moram da spominjem.
A Kineski san kao roman govori pre svega o delovanju trijadnih društava na Balkanskom poluostrvu i šire, roman koji govori o tome kako se organizovani kriminal snalazi u vreme svetske ekonomske krize i ono što je najvažnije, govori o vezi između domaćeg političkog kriminala sa trijadnim organizacijama iz devedesetih godina, i o tome kako te veze postoje postoje i dan-danas. Takođe, govori i o univerzalnom sistemskom uzimanju slobode kroz istinit primer iskorenjivanja veštine Falun Dafa iz Kine, veštine kultivisanja duha i tela u pravcu individualizma.
Ovo bi bilo što sažetije.
LW: A Tomašev san?
Miloš: A moj san? To bih i ja voleo da znam. Već dugo imam teoriju da je čovek na dobrom putu onda kada mu se mašta i snovi poklope sa onim što je izvodljivo u stvarnosti, na lakši ili na teži način. Nadam se da sam tu negde. Tu se inače moj junak i ja podudaramo. Samo je on tu zrelost mnogo ranije okusio.
LW: Da li čitaoce očekuje još neko iznenađenje uz novo izdanje?
Miloš: Da, uz promovisanje Kineskog sna, planiram da na manja vrata promovišem i roman koji sam pustio da se besplatno preuzme preko interneta. U pitanju je moj nulti roman koji nikada nije stigao da doživi štampano izdanje. Napisao sam ga sa 22 godine i samo sam na par mesta tehnički ispravio koju rečenicu, ali sam ga ostavio da bude autentičan izraz jednog mladog čoveka. Zato mislim da može da bude zanimljiv čitaocima. Zove se „I Mikelanđelov David se kruni“.
Preporuka za čitanje: Blog “Menjao bih pet romana za mir u regionu?” Miloš B. Tomaša o iskustvu rezidencijalnog boravka u Baltičkom centru za pisce na švedskom ostrvu Gotland.
Foto: Miss Stills Photography
