Izložba fotografija će u galeriji Bartselona biti otvorena od ponedeljka 23. januara (19h) do 4. februara (16h).
Postoji večita težnja za proširivanje polja viđenja i nezasita igra u fotografskim tehnologijama, od samih početaka kreativnog razmišljanja u tom mediju. Na samom pragu otkrića već 60 tih god. 19 veka, stereo kamere su ušle u profesionalnu upotrebu, fascinirajući svet ‘’stereo snimcima’’, virtuelne tri-de (3D) slike.
Šta predstavlja stereo sliku? Jedna fotografska slika zove se “monokular”, jer stoji sama za sebe. Termin “stereo” (grčki – stereos) znači telesni, prostorni. U fotografiji se iskazuje kao “binokular”, dve slike. Stereo kamera snima ove dve slike istovremeno koristeći dva sočiva. Ona su razmaknuta otprilike na istu distancu kao naš “interokular”, razmak između naših zenica. Koristeći stereoskop ili male “lornjet” naočare možemo gotove fotografije posmatrati i videti stereo parove, što doprinosi viđenju treće dimenzije u dubini, unutar njih. U jednoj fotografiji, fotograf pokušava da izbegne bilo šta ispred objekta snimanja. Ugao snimanja će biti izabran tako da se fotografiše direktno objekat, bez ometanja prvog plana.
Kod stereo fotografije, stereografer traži nešto u prvom planu da kompletira glavni objekat, a da se pozadina, prostorno i likovno ukomponuje u celokupnu sliku, pokazujući što bolju dubinu na slici. U nekim fotografijama, glavni objekat će biti u prvom planu, a šlagvort objekat u drugom, prostorno postavljen iza dominirajućeg. Realna percepcija dubine zove se “potapanje”. Što je gledalac više zagledan, uronjen u sliku, posmatrajući je kroz stereoskop, to je realnija percepcija.
Postavljanjem stereo kamere u radni domen, snimam prirodu, često na prvi pogled “nefotogenična” mesta. Možda bi pored njih prošli neprimećujući ih. Namerno povećanim stereo fotografijama na veliki format, pokušavam da dobijem tenziju između dva naizgled ista motiva i dvostrukog pogleda na njih. Osuđujem posmatrača na dešifrovanje minimalnih razlika koje svakako postoje. Samim tim, motiv kao enigmatičan prizor dobija na značenju, udaljavajući se od 3D efekta koji poseduje stereo fotografija, gledana kroz stereoskop. Intencionalno, lično sabotiranje romantične i ulepšane vizije klasične stereo fotografije i njene 3D ilustracije, koristim kako bi potencirao ne – mesto u naizgled “nezanimljivom” pejsažnom kadru. Prikazivanje ‘’dve’’ iste, mada one nikada nisu iste fotografije, je potenciranje haotične slike u prirodi, ali namerno, jer onaj drugi‘’stereo’’ pogled, stvara od nje jukstapozicioniranje nje same. Tako da to povratno dejstvo, jedne i druge, pobuđuje prisećanje na onu treću, koja se vidi kroz pomoćne naočare, za tri DE virtuelni utisak.
Autor izložbe: Đorđe Odanović
[su_note note_color=”#edff66″]Đorđe Odanović je rođen 1956. godine u Beogradu. Diplomirao je na Fakultetu primenjenih umetnosti, odsek za fotografiju 2000-te. Od 1998. godine radi kao vanredni profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Redovni profesor postaje 2011-te. Član je ULUS-a (Udruženja likovnih umetnika Srbije) i ULUPUDS-a (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije). Dobio je sedam nagrada za fotografiju. Njegov rad je deo javnih i privatnih zbirki u Srbiji (Muzej savremene umetnosti, Beograd) i u Francuskoj (Pariz, privatna kolekcija). U Firenci je održao radionice za studente u okviru “Outside” projekta 2005, 2006, 2007.[/su_note]
