Holandski umetnik i izumitelj eksperimentalnih muzičkih instrumenata Yuri Landman danas je po treći put u Beogradu, za koji kaže da je grad koji mnogo voli, iako ga je do sada iskusio samo u noćnom životu. Razlog njegove posete, ovaj put, je performans, koji je pripremio za izvođenje, u okviru svoje zimske turneje, koja je obuhvatila i gradove Linc, Zagreb i Bordo, a koji nam predstavlja svoju muziku kao proizvod naučno podešenih gudačkih instrumenata i object trouvé – pronađenih predmeta.
Na Landmanovim nastupima možemo da očekujemo pesme čudnih dimenzija, koje dolaze iz pojačanih plastičnih flaša, hakovanih hard diskova, hladnjaka kompjuterskih ventilatora, motora, modifikovanih sintisajzera, hakovanih telefona i stonih žičanih instrumenata s glasnim ritmičkim taktovima…
Zanimljivo je da se ovom nesvakidašnjem izvođaču, od domaće muzike, dopao bend Repetitor.
Više o eksperimentima i instrumentima samoukog muzičara i naučnika Yuri Landman, koji je sarađivao sa svetskim bendovima poput Sonic Youth, Half Japanese, Liars, Placebo, Einstürzende Neubauten, i bio jedan od govornika na TED talk-u, saznajte u razgovoru povodom nastupa u beogradskom klubu Dim:
LW: Koje zvukove Vaši instrumenti imitiraju?
Yuri Landman: Zvuke noćne more. Mada, kada sam prevazišao tu svoju prvu fascinaciju, razvio sam i objekte koji zvuče prijatnije, spokojnije poput etno muzike, kao što je to indonezijski gamelan, ili tradicionalna kineska muzika, ili čak muzika afričkih udaraljki. Volim široku paletu tonova, koja se ipak ne pretvara u totalni ponor buke.
LW: Koliko instrumenata ste do sada napravili?
Yuri Landman: Računao bih da je to preko 5.000 instrumenata, što bi bilo za 13 godina po par stotina instrumenata godišnje. Tako da su moji instrumenti prilično dobro rasprostranjeni po Evropi. U svakom gradu ima po nekoliko vlasnika mojih muzičkih predmeta.
Osim toga, pravim prototipe za neke buduće radionice, ili probam nešto novo što za lične potrebe što za prijatelje muzičare. Uglavnom, radim kao profesor na masterklasovima o instrumentima kako na akademijama tako i na umetničkim festivalima, ili u drugim umetničkim i muzičkim prostorima.
Retko prodajem instrumente, jer je za to potrebno mnogo radnih sati, a i predmeti su za većinu muzičara vrlo skupi. Zato su radionice savršeno rešenje kojim omogućujem drugima da poseduju jednu od mojih kreacija. Tako raspoređujem rad na izradi između mene i učesnika čineći ga prijatnijim za sve, a oni tom prilikom uče kako da sami prave instrumente. Takođe, to znači da će kasnije znati sami da ih poprave, ako se neki delovi istroše ili pokvare. Sam dizajn je veoma rudimentaran i čvrst, fokusiran na estetiku lakog i brzog. Kao, na primer, što je to slučaj s Legom ili Ikea dizajnom.
LW: Kada svirate na svojim instrumentima, koristite i predmete, object trouvé. Koji je najneobičniji koji ste koristili i zašto je dobar?
Yuri Landman: Mislim da su potpuno nove, neotvorene Coca-Cola flaše, direktno iz super-marketa, najbolji predmet koji sam do sada pronašao.
Držite je za čep u vazduhu, pored uveta, i tapkajte po njoj. Neverovatno!
I bum-tras, uzeo sam ih u četiri različite veličine, na njih stavio kontakt mikrofone, i tako dobio moju verziju afričkih komplet bubnjeva.
To uspeva sa svim gaziranim sokovima – 7-up, Coca-Cola, Fanta, Bitter Lemon – sve dok ima mehurića koji drže bocu pod pritiskom.
LW: Sa 18 godina ste počeli da koristite šrafciger i kineske štapiće kako biste svirali gitaru. Kako ste uopšte došli na tu ideju?
Yuri Landman: Kada sam kao klinac imao grip, patio sam od noćnih halucinacija, što je poznato i kao sindrom „Alise u zemlji čuda“ – neka blaža varijanta iskustva bliske smrti. Takođe, ti moji grozničavi snovi su uporedivi s lošim tripom, halucinacijama od pečuraka, ajahuaske, LSD-a, opijata i delirijuma.
Te noćne more su mi dolazile s iskrivljenom vizuelnom percepcijom (kao u priči o Alisi u zemlji čuda – pisac je bio obožavatelj opijata, pa zato Alisa uzima supstance pre nego što se smanji ili poraste, slično kao Super Mario s pečurkom). Međutim, u mom slučaju, uzrok je takođe i fenomen koji se zove „pulsirajući tinitus“, koga izazivaju krvni sudovi u blizini bubne opne u kombinaciji s visokim pulsom. Kako je je u tim trenucima sve izobličeno, i zvuk je veoma izmenjen. Osećaj je sličan onome kad udahnete gas smešljivac.
Čuo sam album Pornography, grupe The Cure, a malo kasnije, i još ekstremniji Sonic Youth i njihov Confusion is Sex. Oba su imala sličnosti u boji zvuka.
Na ranim pločama Sonic Youth-a video sam njihove fotografije, na kojima koriste modifikovane gitare s palicama bubnjeva i šrafcigerima ispod žica, i zaključio da je u svemu tome osim jakog panka, prisutan i jedan pažljivi naučni pristup takođe, što sam primetio budući da sam studirao hemiju, fiziku i biologiju.
Suštinski, ono što su oni radili jeste da su u svojoj muzici integrisali teoriju akustike, što je stvaralo specifičnu „sanjivu atmosferu“ skrivenu u njihovim zidovima buke, taj slatki, mistični zvuk, tako upečatljiv kod Sonic Youth-a.
LW: Poznato je da ne znate akorde a da pravite instrumente? Da li to radite iz ljubavi prema muzici ili prema nauci?
Yuri Landman: Kako mi je cilj da ponovo stvorim ta ekstremna iskustva, koja sam imao tokom halucinacija, a znao sam kako da to uradim pripremljenim gitarskim tehnikama, nikada mi nije bio cilj da naučim akorde i normalne tehnike sviranja. Ne možete dobiti te zvukove na tradicionalnoj gitari. Radi se o hakovanju instrumenta da biste pronašli kapiju velikog zla! (smeh)
LW: Redovni ste profesor na nekoliko univerziteta u Evropi. Šta predajete? Koja je najznačajnija lekcija koju nauče Vaši studenti?
Yuri Landman: Učim ih osnovnim koracima pravljenja fizičkih električnih muzičkih instrumentata (ne elektronskih, već preko pickup-a umesto električnog kola). Objašnjavam im, u suštini, ono što sam vam upravo rekao o svojim motivima u vezi sa mojim grozničavim snovima, i kako je sve to povezano s matematikom, teorijom prizvuka, mikrotonalizmom, kimatikom, prirodom, fraktalima i teorijom haosa. Pravi ’’kišobran’’ nauke i filozofije, i njihovog odnosa prema umetnosti i muzici, u mom slučaju.
LW: Šta predajete na masterklasu? Da li je nešto slično što ste radili za TED talk?
Yuri Landman: Najvećim delom radim u okviru projekata koji zovem „Malevich String Plates“. Ovo je vrlo slobodna radionica izrade na kojoj polaznici prave vizuelnu kompoziciju s žicama u duhu apstraktnih slika Maljeviča. Ovo rezultira haotičnim i čudnim kompleksnim zvucima, a učenici rade po filozofiji „srećnih nesreća“. Zadržavamo te slatke tačke i modifikujemo ne tako zanimljive zvukove, dok se i oni ne pretvore u slatke tačke. Zvukovi su veoma vanzemaljski i mračni, kao što se oni u horor filmovima.
LW: Svoju karijeru opisujete kao šetnju šumom, što se i govorili na TED talk-u? Da li možete taj knoncept da pojasnite i našim čitaocima?
Yuri Landman: To možemo da povežemo s terminom uslovnost putanje. To je veoma važan proces, koji teško razumemo tokom našeg života. Vi donosite odluku, i to uzrokuje da ste delimično primorani da preduzmete naredni korak. Nažalost, često to dovodi do zaglavljivanja u životu. Važno je da se ne plašite da ćete se vratiti i promeniti rutu, čak i kada vam je teško da se malo vratite nazad. Napravite dendrit – razgranajte, umesto da krenete putem dugačke linije.
Tokom korone, videli smo oblik uslovnosti putanje koji je pošao naopako. Zaključavanje od dva meseca, tri meseca, letnja pauza, pa nova blokada ponovo itd, itd… Političari nisu mogli da se vrate i priznaju da su napravili pogrešan izbor, jer bi to uništilo njihove karijere. Tako su zloupotrebili brojke i predstavili ih kao „nauku“.
Potražite na Guglu „Naši momci nisu uzalud umrli“ da biste bolje razumeli koliko razorna i opasna uslovnost putanje može biti.
Pokušajte da uvek imate ovo na umu na svom putu u životu… i vratite se u prošlost i hodajte slobodnim pravcima… razgranajte.
foto: PROMO
