Tokom svoje dugogodišnje karijere, koju je započela još kao petogodišnjakinja u Baletskoj školi “Luj Davičo”, koreograf Vera Obradović ostvarila je toliko toga, da bi samo nabrajanje svih tih postignuća i realizovanih umetničkih poduhvata trajalo koliko i jedan opširan intervju. Zato ćemo vam skrenuti pažnju na najsvežije, a to je brodvejski mjuzikl “Company”, čija premijera će biti održana 15. marta, a reprizna igranja 25. i 31. marta u Madlenianumu.
Potom, razgovaramo i na temu kojoj je posvetila dve decenije svog rada, a koja se tiče plesa i ženske empancipacije, ali i o tome kako ju je njena pedagoška misija odvela i put Kosovske Mitrovci, gde je na Fakultetu umetnosti učila baletu studente čak i uz svetlost sveće, u uslovima bez struje.
Osim toga što u svakom pozorištu danas u Srbiji ima po jednog svog studenta, uvela je koreodramu kao predmet na fakultetu i napisala knjige posvećene kako toj temi tako i značajnim ženama kao što su to, između ostalih, Maga Magazinović i primabalerina Jovanka Bjegojević.
Čitajući prve redove uvidećete da je Vera darežljiva u deljenju svojih zapažanja, svog znaja i kreativne energije, kao i da je i najkraći susret s njom svojevrstan umetnički doživljaj. Njenu razigranost prepoznaćete i u njenim rečima, a ako poželite da je čujete i uživo, nakon ovog intervjua, to možete da učinite već 19. i 20. marta, u okviru skupa na temu „Vek baleta u Srbiji: istorija i nove perspektive“, koji će se odvijati u prostoru Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije, u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije.
LW: Okruženi ste mladim ljudima, i na fakultetu i u pozorištu. Koliko je važna međugeneracijska razmena energija, i u tom smislu saradnja s mladom plesačicom Irinom Lazić, koja je Vaš asistent na mjuziklu “Company”?
Rad sa mladim ljudima smatram velikom životnom privilegijom i srećom. Konstantno ste okruženi njihovom neiscrpnom životnom energijom i željom da se razvijaju u svakom smislu, pa time i sebe neminovno stalno podstičete na razvoj, pokret i promene, na nova učenja. To menja vaš pogled na svet, i stalno ste u nekom hitrom i vedrom koraku.
Irina Lazić je veoma posebna mlada ličnost. Završila je baletsku školu u Zagrebu, i jednostavno odlučila da dođe u Beograd, s željom da oproba vlastitu karijeru u Srbiji.
Izuzetno cenim kada, s jedne strane, osetim da neko poseduje smelost, samostalnost, hrabrost, a s druge tananost, suptilost, duboku emocionalnost.
Odmah po njenom dolasku u Beograd, za kratko vreme, uradile smo projekat “Život i preobraženje – pet elemenata”, u saradnji sa Beogradskim kamernim orkestrom “Ljubica Marić”, i dirigentom Radetom Pejčićem, uz dvoje mladih glumaca, Galu Šalipur i Fedora Đorovića. Paralelno je tada krenula da sarađuje sa koreografom Svetozarom Krstićem, osnivačem i koreografom trupe Una Saga Serbica i brzo je pronašla svoje igračko mesto u trupi.
Nadam se da će, pored mjuzikla “Company“, Irina imati prilike da zaigra i u drugim predstavama Opere i teatra Madlenianum, a i u drugim beogradskim pozorištima. Glumačka ekipa mjuzikla “Company” ju je divno prihvatila, što je izuzetno važno kada ste na početku, kada tek stupate u profesiju, pogotovo u nekom novom gradu gde ne poznajete ljude, nemate porodicu, ni bliske prjatelje, i kada se vratite kući nakon svakodnevnih proba sve morate sami.
Ona je veoma posvećeno radila za “Company”. Ima i ulogu Igračice u jednoj sceni, uz glumce kao što su Nikola Bulatović i Nataša Marković. Tako da je, pored asistiranja, dobila još jedan, mali plesni ali scenski zadatak.
LW: Novi mjuzikl u Madlenianumu nema toliko plesa koliko bismo očekivali, ali se ovde kriju neki drugi koreografski izazovi. Koji su, i šta će to značiti za publiku?
Za publiku je, rekla bih, veoma važno da ima priliku da doživi izuzetno muzičko delo Stivena Sondhajma, koje je i višestruko nagrađivano. Izazov lično osećam svaki put kada pristupim radu na nekoj novoj predstavi.
“Company” je kompleksna muzička partitura, te je poduhvat bio u tome da se pokret, odnosno ples podredi i prilagodi pevanju, da kretnje ni na koji način ne smetaju glumcima pri glasovnoj interpretaciji zahtevnih songova, a istovremeno da koreografski sveukupno deluje efektno. Nema mnogo koreografskog teksta, istina je.
Međutim, mislim da se to ne oseća tokom predstave, jer Sondhajmova muzika vas dovoljno uznese, sama po sebi. Verujem da će publika voleti ovaj mjuzikl u režiji Nebojše Bradića, i da će redovno puniti salu.
LW: Iako nema lepšeg povoda nego što je to premijera, ovaj razgovor vodimo u martu, mesecu žena, pa bi bilo sjajno da nam predstavite heroine kojima ste se, u svojoj baletskoj karijeri i u naučnim radovima, posvetili. Krenimo od Mage Magazinović, o kojoj govorite u knjizi „Koreodrama u Srbiji u 20. i 21. veku: rodna perspektiva”?
U diplomskom, magistarskom i doktorskom rad, tj. pune dve decenije, bavila sam se osobenom umetnicom, feministkinjom, ženom koja je vlastitim delovanjem emancipovala srpsku, odnosno jugoslovensku sredinu na više različitih frontova.
Maga Magazinović je raspolagala neverovatnom erudicijom, i kao takva vrlo promišljeno stvarala. Ona se svojim delima (novinskim člancima, tekstovima, koreografijama) nije obraćala samo ženama, već i muškarcima, koje je trebalo pripremiti da prihvate nove odnose polova.
Bila je prva novinarka lista Politika, s početka XX veka, kada je broj pismenih žena bio izuzetno mali. Duboko je bila svesna da je upravo žena ta koja stvara bolje društvo i da je neophodno da se žene obrazuju jednako kao i muškarci, jer žena pretežno vaspitava decu, odnosno buduće društvo i od njene misli, emancipovanosti, samosvesti zavisi i osvešćenost cele zajednice.
Uviđala je veliku socijalnu moć plesne umetnosti, i donela je iz Evrope u Srbiju novu formu slobodnog pokreta, moderne ekspresionističke igre.
Razumevala je da je ekvivalent emancipaciji kako se žene odnose prema vlastitom telu.
LW: Pre nego što nastavimo priču o balerinama, kažite nam nešto više o pojmu koji smo malopre pomenuli, a to je koreodrama. Kod nas se izučava kao predmet tek sada, kada ste ga lično Vi uveli na fakultetu?
Svojevremeno, kada sam bila na početku, jedan poznanik tj. reditelj mi je rekao: „U pozorištu kad ne znaš šta je – onda napišeš da je to koreodrama, a to niko ne razume i ubitačno je dosadno”.
Međutim, moja sklonost ka koreodrami i želja da dokažem suprotno, da dokažem njen značaj i to da nije hermetična forma, da pokažem uticaj koreodrame na razvoj pozorišta, ali i njeno delovanje na drugačiju reprezentaciju ženskog tela i žensku emancipaciju – sve me to potaklo da se pored praktičnog bavljenja njom okrenem i teorijskom.
Koreodrama jeste plesana drama, tj. podrazumeva da se kroz igru, tj. ples i pokret prikaže radnja. Koreodrama ne mora biti neverbalna. Pre svega, stvara se na dramski predložak, ali može da se kreira i bez konkretnog teksta, samo na osnovu neke inicijalne ideje.
Enciklopedije koreodramu pripisuju italijanskom koreografu, Salvatore Viganu, nazivajući ga „ocem koreodrame”, a sam termin prvi put je upotrebio njegov biograf, Karlo Ritorni. Njegove predstave su bile spektakli, sa velikim brojem glumaca/igrača. Zbog te spektakularnosti, ali i razumljivosti plesanih radnji, mnogi su putovali da bi došli u Milansku skalu. Stendal je Vigana nazivao Šekspirom plesa. Možda baš zato što je Vigano koreodramu tretirao kao jezik svih ljudi kroz sve epohe.
Moje istraživačko polazište je bilo da koreodrama danas rekreira ritual i da je njena pojava izmenila odnos prema baletskoj igri, prema drami, kao i prema ženi i ženskom telu.
Sa studentima master programa prvi čas iz tog predmeta obično počinjem citatom Gordona Krega:„Otac dramatičara beše igrač”.
Takođe, postavljam im pitanja, šta oni misle da je koreodrama, i kroz tu prvu upitanost nad fenomenom i terminom tokom dva semestra, uz teorijska predavanja o istoriji igre i uz praktična istraživanja pokreta, gesta, igre i toga kako dramsko delo može da se transponuje u plesno, pažljivo ih vodim ka kreiranju koreodramskih ostvarenja.
Ono što smatram velikim uspehom jeste činjenica da mnogi moji bivši studenti ostanu u tom polju, jer intimno zavole takav oblik scenskog izraza.
Kao nov predmet na Fakultetu umetnosti u Kosovskoj Mitrovici sam je uvela 2015. godine, i mi smo jedini Fakultet u Srbiji koji u okviru studijskog programa Gluma ima Koreodramu.
Ono što zapažam jeste da je sam termin počeo da se slobodnije pojavljuje u jeziku, da se sve više upotrebljava, prisutniji je i u pozorištu, a i stvaralaštvo na polju koreodrame je uzraslo.
LW: Magu i Smiljanu Mandukić poredite sa Isidorom Dankan i Martom Grem? Zbog čega, i u čemu je njihov značaj za naše plesno podneblje, za rodnu ravnopravnost?
Maga Magazinović i Smiljana Mandukić jesu, prema mom mišljenju, jednako značajne za pravac moderne, danas savremene igre, koliko i Isidora Dankan ili Marta Grem. Samo što su one živele, radile i stvarale u patrijarhalnoj sredini, koja je mnogo teže prihvatala njihovu umetnost i bila teže savladiva.
Ubeđena sam da su naše pionirke moderne igre Maga Magazinović, kao i njena savremenica, Smiljana Mandukić, na određen način doprinele razvoju srpskog društva, umetničke sredine i pozorišne publike, kao i da su pripremile prostor da se dogode, prihvate i razumeju festivali poput Bitefa i Beogradskog festivala igre.
Bile su svojevrsna plesna i pozorišna avangarda svog vremena, i da nije bilo njih ne bismo tako lako otvorili vrata za pomenute festivalske predstave, za novine kojima se šire vidici i istražuju nove pozorišne tendencije. Jednostavno, one su nas pripremile, podučile, osvestile čitave generacije pozorišnih stvaralaca, ljubitelja, gledalaca.
One su doprinele i utemeljivanju koreodrame. Bavile su se prenošenjem pesama Kosovskog ciklusa u medij umetničke igre.
LW: Nekadašnja primabalerina Jovanka Bjegojević, i pedagog na FDU-u, žena je kojoj ste s dobrim razlogom posvetili knjigu „Ptico, ne sklapaj svoja krila”. Šta nam govori naslov knjige, i da li je to dobro štivo kao uvid u divan ali težak rad profesionalnih igrača?
Jovanka Bjegojević je najveća srpska primabalerina, koja se potvrdila i u svetskim trupama, od Pariza do Sidneja i Novog Zelanda. Imala je neobičan, beskrajno zanimljiv životni put i mogao bi da se snimi film o njoj.
Naslov knjige je izabran prema predstavi „Ptico, ne sklapaj svoja krila”, rađenoj na muziku Enrika Josifa. Ona je sa tim baletom obeležila dvadeset godina rada u Narodnom pozorištu, ali je nakon toga ubrzo sklopila svoja scenska krila.
Utemeljila je predmet Scenske igre na FDU, na glumi, koji i ja predajem studentima. Učila me je kako da radim sa glumcima i igračima, kako da razmišljam koreografski. Bila je svojevremeno i potpisnica referata za moj fakultetski izbor u zvanje.
Smatrala je da se „udala” za balet, i da se samo tako može biti u tom poslu vrhunski, a da je sve druge ljubavi promašila. Tačnije, izjavila je da joj je scena pružala sve ono što je zanemarivala u privatnom životu, i to se pogotovo odnosilo na taj Josifov balet, koji je tematizovao pitanje žene, bola, čežnje i koji joj je očito dopuštao da se potpuno emotivno izrazi.
LW: Da li ćete možda o svemu ovome govoriti i na skupu koji za temu ima Vek baleta u Srbiji: istorija i nove perspektive, koji će se održati 19. i 20. marta?
Svakako, biće u okviru naučnog skupa i predstavljanje više različitih, objavljenih knjiga, te i prezentacija knjige o Jovanki Bjegojević, za koju sam dobila nagradu SEFEM-a „Anđelka Milić“.
Razmišljala sam šta bi mi Jovanka rekla za tu knjigu, da li bi bila zadovoljna kako je napisana, kako ilustrovana, kako su opisani njeni uspesi i velike životne patnje. Ona je bila ličnost izuzetno visokih kriterijuma.
Sam skup je interdisciplinaran i okuplja istraživače iz različitih domena. Imaćemo trideset dva izlaganja tokom dva dana, a jedno je posvećeno baletu u Operi i teatru Madlenianum.
Jasna Mijailović iz Palate umetnosti „Madlena“ govoriće na temu: „Uticaj privatnog sektora na razvoj srpskog baleta: Opera i teatar Madlenianum, korak u budućnost“.
Važno je da kažem da je skup u organizaciji Udruženja baletskih umetnika Srbije i da će se odvijati u prostoru Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka Srbije.
LW: Dugo se bavite pedagoškim radom, baš kao što je to činila i Jovanka Bjegojević. Šta za Vas predstavlja posao profesora, šta Vam je pre svega najveća motivacija, a šta doživljavate kao uspeh na tom polju?
U svakom gradu u pozorištima po Srbiji radi neko od mojih studenata. Zanimljivo mi je da oni radoznalo prate šta rade generacije posle njih, generacije novih studenata. Ima ih uspešnih i van naših granica i to mi je potvrda da smo radili pravu stvar. Činjenica da naši bivši studenti prate ispite aktuelnih studenata mi uvek daje veru da među njima postoji podrška i zajedništvo.
Česta putovanja nisu jednostavna, ali su lepa. Ono što je teško može biti lepo. Volim te predele dok putujem, ta priroda je fantastična. Prošle jeseni kada sam se vozila od Zvečana do Zubinog Potoka (preko brda kako zovu taj deo puta) imala sam osećaj istinske bajke, osećala sam ushićenje od boja lišća, odsjaja i nijansi koje su bile svuda oko mene na tom putu.
Naravno, nije uvek bajka, jer kada sam putovala autobusima godinama unazad, bila bih psihički i fizički toliko umorna danima nakon puta da sam to nazivala „džet legom“.
LW: U Kosovskoj Mitrovici ste zaposleni od 2005. godine. Kakav je bio Vaš prvi susret sa tim okruženjem, kakvo Vam je iskustvo sa studentima i šta se sve do danas promenilo – imate i plesne festivale čak?
Moj prvi susret je teško opisati u nekoliko rečenica, mogao bi film da se napravi. U tom periodu često nije bilo ni vode ni struje, pa neretko sam studente slala da kupe sveće kako bismo nastavili čas. Bilo je toliko inspirativnih časova, i baš tih koji su izvođeni bez muzike, na brojanja, bez svetla, uz sveće. Danas žalim što nisam mogla da snimam to.
Nešto identično se desilo i prošle godine na Festivalu SPIK kada smo predstavu „Lala“, u režiji Li Delong i izvođenju Stefana Ostojića, u Domu kulture „Stari Kolašin“ u Zubinom Potoku, izveli u holu, a ne na sceni i to uz svetlost iz mobilnih telefona naslonjenih na tegle. Upravo nestanak struje je doprineo nezaboravnoj atmosferi, a na kraju publika je dugo stajala i aplaudirala.
Pre četiri godine predložila sam i pokrenula Festival scenskog pokreta i koreodrame, koji skraćeno zovemo Festival SPIK. Svake godine u novembru okupljamo umetnike, studente, profesore drugih pozorišnih akademija iz zemlje i regiona koji prezentuju kako stvaraju plesne predstave, prikazuju koreodrame, fizički teatar, pantomime itd… a u okviru iste manifestacije prikazujemo i različite video radove koji se baziraju na plesu, pokretu, neverbalnom izrazu.
LW: Ko su Vaši nekadašnji studenti a koji su nam svima danas poznati? Kakvi su glumci plesači?
Prvo bih pomenula Andriju Kuzmanovića i Miloša Petrovića, koji su takođe bili i studenti Nebojše Bradića na ALU.
Danas u „Madlenianumu“ radim sa Oliverom Bacić, mojom bivšom studentkinjom sa Fakulteta umetnosti u Kosovskoj Mitrovici. Mislim da je dovoljno reći njihova imena i već je sve jasno.
Klasa na kojoj su bili Kuzmanović i Petrović je bila neverovatna i puno je duhovitih i vedrih uspomena u vezi sa tim našim zajedničkim studentima. Kada su položili poslednji ispit iz Scenskih igara štampala sam im i podelila „diplome“ sa njihovim imenima. Iz daljine su ti veliki papiri zaista izgledali kao prave diplome, a izbliza na njima su mogle da se pročitaju anegdote koje sam zapisivala kroz trogodišnji rad sa tom energičnom Bradićevom klasom.
Jedne godine, na Sterijom pozorju mladih, studenti drugih akademija su im tražili da ih nauče koracima koje su igrali u koreografiji koju smo pripremali za gostovanje na Pozorju. A zaista su igrali nezaboravno. Sledeće godine, takođe na gostovanju u Valjevu, gde su igrali komad od Servantesa, pitali su ih da li su oni i igrači, ne samo glumci, jer i u tim španskim koreografijama koje sam postavila bili su potpuno autentični. Smatram da Nebojša Bradić kao njihov profesor i ja možemo da budemo zadovoljni poslom koji smo obavili kao pedagozi na toj beogradskoj Akademiji.
LW: U dugoj karijeri, susreli ste se i sa digitalnim okruženjem i novim tehnologijama, što je neminovno. Kako ste ih uklopili u svoje stvaralaštvo do sada, i koliko bi veštačka inteligencija mogla uopšte da se meša u ples?
Pred koronu sam radila predstavu „Novi stanar“ u Domu kulture „Studentski grad“, i u okviru te predstave služila sam se kompjuterskom animacijom Vladimira Ljubinkovića. Poznato Joneskovo delo u kome glavni junak tj. Novi stanar sebe zatrpava stvarima učitala sam malo drugačije.
Postavila sam ga koreodramski tako da su prisutna dva nova stanara, jedan kako ga Jonesko opisuje u istoimenom delu, koji se zatrpava stvarima, samo što sam tome dodala da su ljudi za njega nameštaj, da ih tretira kao stvari, a drugi novi stanar je virtuelni svet, koji kontroliše ovaj naš realni. Na jednoj od prvih proba rekla sam učesnicima kako futuristi predviđaju da će u budućnosti ljudi živeti sami i raditi od kuće.
Mislila sam da je u pitanju daleka budućnost, a onda se nakon par meseci dogodila pandemija, i upravo se tako živelo i radilo.
Mislim da će se veštačka inteligencija mešati u sve, a na nama je da postavimo granice i iskoristimo samo dobre strane tog napretka.
LW: Šta biste savetovali mladoj osobi, koja želi da se osmeli da ostvari to što oseća da može, u današnje vreme u kom ni igra nije baš fer?
Važno je da učimo permanentno, ceo život i iz svega što nas dotakne. Mira Trailović je govorila da u pozorištu nema pravde. U tome ima velike istine, ali bih poručila da sve što nije fer samo neka ih motiviše i pomera ka boljem u sebi i radu, ka novoj duhovnoj snazi. Neka ne traže lakše puteve, oni u umetnosti ničemu ne služe. I ne bi trebalo sumnjati da sve dođe na svoje mesto kad-tad, ukoliko se ne klone i ne odustane na pola puta. Važno je trajati.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
