Lena Milovanović (1996, Čačak) jedna je od od osmoro mladih umetnika/ca iz Srbije i Holandije čiji će rad biti predstavljen od 9. marta na izložbi “CONNECTING THE FUTURE: Mladi umetnici iz Srbije i Holandije” u Galeriji DOTS, na Donjem Dorćolu. Bila je deo Young Art Programa Humanitarne fondacije DOTS, osnivača istoimene galerije, koji se već više od godinu dana bavi podsticanjem, promovisanjem i finansiranje stvaralaštva mladih umetnika.
Predstojeću izložbu, na kojoj će Lena predstaviti slike Majka i Rođendan, osmislio je kustoski tim Galerije DOTS iz Beograda – Mirjana Dušić i Ljuba Jovićević, u saradnji sa Galerijom Žozilda da Konseisao iz Amsterdama i nezavisnom kustoskinjom Anoš Urbanke iz Amsterdama, dok je za dizajn izložbe, kao i dizajn kataloga, zadužena Isidora M. Nikolić.
Deo ste Young Art Programa Humanitarne fondacije DOTS, koji traje već godinu dana. Kako ste se uključili u ovaj program i na koji način vam je pomogao u vašem stvaralaštvu i umetničkom razvoju?
Lena: Na početku Young Art programa kontaktirale su me Ljuba, Mira i Isidora sa željom da upoznaju mene i moj rad. Ideja programa mi je odmah bila interesantna, iz razloga što nakon završenih studija, dolazi zapošljenje i samim tim manjak vremena da se podjednako posvetimo radovima, tako da je ovaj program vetar u leđa jer imate želju da stvarate i da unapred znate da će taj rad biti viđen i cenjen.
Kako, kao mlada umetnica na početku karijere, vidite koncept predstojeće izložbe i značaj povezivanja umetnika iz različitih sredina?
Lena: Kada pričamo o istoriji umetnosti, Srbija je zemlja koja je dosta zaostajala u odnosu na Evropu, pa i na svet. Zato mislim da je veoma značajno kada se povežu umetnici iz različitih sredina, pogotovo ako su mladi i na početku su svoje umetničke karijere. Zato mi je drago što imam priliku da pokažem svoj rad na ovoj izložbi.
Vaši radovi naslovljeni su “Majka” i “Rođendan”, a vizuelno su izraženi računarskim jezikom, binarnim kodovima…. Kako ste došli do ideje za ovaj kontrast između nečega što je tematski veoma intimno i kompjuterskog jezika koji najčešće doživljavamo “hladnim”?
Lena: Ideja mi se prvi put javila na radionici Real Presence u KC Magacinu 2019. godine. Zadatak je bio da napravimo rad od stvari koje smo mogli da nađemo u prostoru i tada sam pronašla par Lego kockica u podrumu i razmišljala kako bi moglo da se napravi nešto s njima. Želela sam da rad bude ličan ali ne i u potpunosti jasan, a da na neki način poveže prošlost i sadašnjost, empatiju i bezosećajnost. Računarski jezik se tu našao kao nešto što je u današnjem vremenu jako zastupljeno i po meni dosta hladno, fotografije iz porodičnog albuma su ono što je moja intima, a tema zagrljaja je tu da nas podseti koliko je dodir bitan.
Na koji način inače stvarate – polazite li od razrađene ideje u startu, ili od neke okvirne teme, skice, vizualnog detalja?
Lena: Mislim da svaka tema zahteva određeni pristup. Sve zavisi od toga kako se osećam, nekad mi ideja od starta bude jasna, a ponekad mi treba vremena da je razradim.
Imate li uzore među slikarima i slikarkama, ili epohe/stilove koji su vam naročito značajni?
Lena: Sve umetničke epohe su značajne jer se nadovezuju jedna na drugu, tako da nemam nekog određenog uzora, ali se trudim da iz svake epohe pokupim nešto što mi je bitno za moj dalji istraživački rad.
Koji su to motivi ili tehnike rada, koje vas najviše privlače?
Lena: Ono što me je oduvek interesovalo je vreme. To je nešto što se stalno menja i nešto što svakoga od nas pogađa na ovaj ili onaj način. Mislim da je ta tema zastupljena čak i u onim radovima koji se ne bave konkretno vremenom, ali su svakako pod njegovim uticajem. Što se tiče tehnika rada, volim klasično slikarstvo, a u zavisnosti od toga kako se razvija koncept tako se proširuje i medij kojim radim, pa se nadam da će neki od sledećih projekata biti instalacija u prostoru.
Autor teksta je Monika Husar.
