Svoju izložbu crteža, kolaža i arhivske građe “(Ne)Pristajanje”, održanu sredinom maja u Magacinu, jedna od najistaknutijih domaćih umetnica u oblasti zidnog slikarstva i street art-a, Jana Danilović smatra nekom vrstom “inkubatora” za nekoliko budućih izlaganja. Reč je o, kako to ona kaže, jednom malom, pobunjenom parčetencu jata koje ispred konformizma stavlja neke mnogo fundamentalnije vrednosti, kao što su to hrabrost, integritet, društvena odgovornost…. Kuda je sve Janino jato letelo i koje zidove je krasilo, kao i zašto je baš ptica najčešći motiv Danilovićeve, saznajte u razgovoru koji sledi.
[su_pullquote]Naslikala je nekoliko desetina murala i intervencija u javnim prostorima u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Grčkoj. Zaposlena je kao asistent na predmetu Metodika nastave likovne kulture na Učiteljskom fakultetu u Užicu. Doktorantkinja je Fakulteta primenjene umetnosti u Beogradu. Rođena je 1989. godine.[/su_pullquote]
[question]LW: Tri godine si provela radeći na raznoraznim muralima, što bi se moglo reći da je lep umetnčki posao ali i težak. Da li je tako?[/question]
[answer]Jana: Tri godine sam provela radeći murale vezane za konkretnu temu, ali pentranje po zidovima u mom slučaju traje mnogo duže od toga. Teško je odgovoriti na to pitanje kategorično; u izvesnom smislu – naravno da je težak- fizički je naporan, zahteva vrstu odricanja koju rad u ateljeu ne poznaje, ali je satisfakcija koju pruža (naravno, ovo je subjektivni doživljaj) nemerljiv sa bilo čim. Sam čin savladavanja zidne površine neuporedivo veće od sopstvenog tela i naknadno odricanje od rada u smislu da on zaista prestaje da pripada meni i počinje da pripada svima je za mene potpuno magično.[/answer]
Sisak[question]LW: Sve je više umetnika, devojaka, koje se posvećju graffiti umetnosti, i to nije neobično. Međutim, reci nam da li postoji razlika u pristupu u zavisnosti od pola umetnika ili ne? Da li možeš da kažeš, da ovaj mural je sigurno radila žena?[/question]
[answer]Jana: Neke muralistkinje i strit artistkinje su prosto senzibilnije od drugih, pa je ponekad očigledno da je autor žena, ali generalno, ne mislim da postoji pravilo ili “ženski” rukopis na osnovu kog se jasno čita pol ili rodno određenje autora.[/answer]
[question]LW: Šta su tvoji najčešći motivi, i zašto?[/question]
[answer]Jana: Poslednjih godina se gotovo opsesivno bavim pticama jer mi deluju vrlo podesno za kreiranje neke vrste jednostavne naracije kod velikih kompozicija, a i samostalno, kod malih intervencija, funkcionišu kao jasan i čitljiv simbol. To, naravno, ne znači da ne crtam ništa drugo. Naprotiv. Nekad sam prostor diktira pristup i pravac razmišljanja – ponekad je sasvim apstraktna intervencija ili poigravanje grafičkim patternima dovoljno da se utisak o nekom parčetu prostora u potpunosti izmeni. Mene privlači i kombinovanje elemenata koje isprva deluje potpuno apsurdno – predimenzionirani, pažljivo iscrtani i islikani cvetovi na neomalterisanom zidu od blokova – zašto da ne![/answer]
Brankov most; foto: Igor Svetel.[question]LW: Gde se seli tvoja izložba nakon što je pet dana provela u Magacinu, prostoru za koji kažeš da je za tvoju umetnost odgovara više nego bilo koji na svetu?[/question]
[answer]Jana: Izložba (Ne)Pristajanje je neka vrsta rekapitulacije višegodišnjeg rada na jednu temu, izbor radova iz projekta koji je daleko preobiman da bi bio predstavljen u celini. Radovi koji čine izložbu jesu i stilski i idejno povezani, ali se u toku istraživanja sasvim spontano, razvilo nekoliko ciklusa koji će nastaviti svoj izložbeni život u godinama koje dolaze, dok se (Ne)Pristajanje u obliku predstavljenom u Magacinu, može smatrati nekom vrstom “inkubatora” za nekoliko budućih izložbi.[/answer]
[question]LW: Šta bi rekla o svojim crtežima, slikama sa izložbe? Kako bi ih opisala?[/question]
[answer]Jana: Crteži, kolaži i arhivska građa, odnosno, fotografije murala i intervencija u javnom prostoru koji čine izložbu (Ne)Pristajanje predstavljaju lični komentar, neku vrstu ilustracije teme pozicije pojedinca, sasvim uobičajenog, krhkog i zbunjenog, u odnosu na uobičajene modele ponašanja, amnestiju od odgovornosti kojom ga “časti” pripadanje bezumnoj gomili, odsustvo ličnog stava kad je “gusto”. Ova izložba bavi se jednim malim, pobunjenim parčencetom jata koje ispred konformizma stavlja neke mnogo fundamentalnije vrednosti: hrabrost, integritet, društvenu odgovornost. Ova izložba slavi taj “uphill battle”, momenat odluke da se stane iza sopstvenog stava po svaku cenu – a ta cena nikada nije mala.[/answer]
[question]LW: Koji su ti omiljeni zidovi, i zašto?[/question]
[answer]Jana: Ta “omiljenost” funkcioniše na dva nivoa – potpuno racionalnom, onom na kome na osnovu vrlo čvrstih parametara mogu da budem zadovoljna ili nezadovoljna učinjenim i prepoznam svoj napredak ili stagniranje, nove mogućnosti koje mi je konkretan rad otvorio, ali i “odmerim” artikulisanost poruke koju sam želala da pošaljem i tako procenim koliko je neki rad uspešan, odnosno, koliko mi je “omiljeni”. U tom smislu, davni mural iz bašte Doma omladine u Kragujevcu, u kome sam učestvovala kao deo grupe “Zid”, bio je za mene užasno važna lekcija. Zatim, mnogo mlađi mural u Domu omladine u Pančevu i prošlogodišnji mural sa Re:Think festival u Sisku su radovi kojima sam, objektivno, vrlo zadovoljna i koji su mi vrlo dragi, jer su sami prostori u kojima su nastajali predstavljali izazov – kako ih uklopiti u arhitektonsku celinu, kako postići dinamiku, kako istovremeno stvoriti sliku koja dominira prostorom, a ne guši ga svojim prisustvom. S druge strane, postoji i subjektivni doživljaj, atmosfera u toku rada, savladavanje usputnih prepreka u procesu rada, ali i osećaj igre koji je zasta neprocenjiv. Iz tog foldera “najdražih” na pamet mi prvo padaju mali mural na samoj obali u Herceg Novom, mural u Lučanima – malom mestu neverovatno širokih shvatanja gde su se komšije iz zgrade u blizini zida danima ređale u kuvanju kafe i rečima podrške na novembarska tri stepena, neverovatno iskustvo Street Art Festivala u Solunu gde sam umesto zidne površine oslikavala kombi sa auto-otpada i mural koji se nalazio ispod Brankovog mosta.[/answer]
See ya sea[question]LW: Gde si sve do sada slikala, a gde bi volela da to uradiš još?[/question]
[answer]Jana: Do sada su to bili uglavnom gradovi na ex-jugoslovenskom prostoru uz po neki izlet u region – u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, Crnoj Gori i Grčkoj. Nemam neki jasan cilj u smislu koji bi grad bio cilj igre, ali sam sigurna da će ih biti još, a ono što sam do sada naučila je da je svaki grad, nevezano za ono što je okom vidljivo, mnogo snažnije obeležen svojom atmosferom i duhom. Otvorenost i kosmopolitski duh nalaze se na najneočekivanijim mestima, baš kao i konzervativnost i ograničenost. To je neverovatno inspirativno, a geografija u tom odnosu postaje potpuno nevažna.[/answer]
[question]LW: Šta kažu tvoji studenti na to što se baviš muralima? Da li im je uzbudljiva ta činjenica?[/question]
[answer]Jana: Moji studenti imaju sreću da studiraju u gradu u kome je tradicija oslikavanja murala iznedrila nekoliko zaista blistavih radova, pa je samim tim i njihova svest o temi na mnogo višem nivou nego što bi neko očekivao. Mural nije tema naših aktivnosti, ali iskustva života u gradu u kome je on uobičajena pojava svakako utiče na njih- sasvim je lako objasniti neke apstraktne pojmove kada vam je kao nastavno sredstvo pri ruci besprekorno komponovana zidna površina od nekoliko stotina kvadratnih metara.[/answer
