Kada mu je zabavno i kada je inspirisan, tada pronalazi smisao u svom zanatu i u umetnosti. U pozorištu Madlenianum, na čijoj sceni je imao već par uloga, iskusio je magiju koja uspešno spaja one umetnika, koji bi teško mogli da se sretnu na nekom drugom mestu. Glumac Stefan Bundalo kaže da mu se upravo to desilo, da bude deo izuzetno različite ekipe koja savršeno funkcioniše, još u drami „Valcer za poručnika Nidrigena“ (pisca Miodraga Ilića).
Od prve premijere u ovoj sezoni Madlenianuma, lepotu kolektivnog stvaralaštva na sceni možemo da vidimo i u komediji „Godišnjica”, u kojoj naš sagovornik tumači ulogu Roja, jednog nestrpljivog, plahovitog, ali ipak pravednog oca, koji samo želi najbolje za svoju ćerku:
LW: Neretko se dešava da glumci dobijaju određen tip uloga, i teško izlaze iz, recimo to tako, kalupa. Kod Vas je sasvim drugačiji slučaj. Uloge su Vam raznovrsne žanrovski. Šta je Vama u tom smislu najdraže ili najizazovnije, odnosno u čemu najviše glumački uživate?
Upravo u toj raznolikosti uživam. Najizazovnije je da imam mogućnost da istražujem granice ljudskih karaktera i situacija. Svakom sledećom ulogom vidim da su granice sve šire, i tome se svaki put radujem.
LW: Pred publikom u Madlenianum, igrate još od drame “Valcer za poručnika Nidrigena” (Miodrag Ilić). Kako na ovo pozorište gledate sad, kada ste već neko vreme na njegovoj sceni? Da li imate neku anegdotu s početka saradnje?
Madlenianum ima tu magiju da u jednoj predstavi spoji umetnike, koji bi teško mogli da se sretnu negde drugde.
Tako i u predstavi „Valcer poručnika Nidrigena“ možete videti izuzetno različitu ekipu, koja savršeno funkcioniše.
LW: Komedija “Godišnjica” (Rebeka Vilhajt) je otvorila novu sezonu u Madlenianumu. Recite nam nešto više o Roju, liku kojeg tumačite? Koje su dosadašnje reakcije?
U predstavi tumačim lik Roja, jednog nestrpljivog, plahovitog, ali ipak pravednog oca koji samo želi najbolje za svoju ćerku.
Ideja je bila da taj lik, u tandemu s divnom koleginicom Ljubinkom Klarić, koja mi igra suprugu, bude i komičan do krajnjih mera, ponekad i iskreno emotivan. Sudeći po dosadašnjim reakcijama izgleda da smo uspeli u tome.
Predstava “Godišnjica” je na iznenađenje mnogih, ali ne i na naše iznenađenje, vrlo brzo doživela veliki uspeh, koji će, nadam se, nastaviti u mnogim sezonama koje dolaze.
LW: Kada smo pomenilu komediju, i Vašu saradnju s rediteljem Petrom Jovanovićem, ne možemo a da ne kažemo nešto i o „Državnom poslu“?
S najvećim zadovoljstvom mogu da kažem da je Petar Jovanović, reditelj ove predstave, najveće otkriće ovog procesa. Takav prefinjeni talenat se retko sreće.
Apropo „Državnog Posla“, pa ti ljudi su moji idoli. Kad bih imao mrvicu njihovog talenta i znanja o humoru i svetu, bio bih najsrećniji na svetu. Nadam se da ćemo ponovo sarađivati. I što češće.
LW: Poslednjih godina zahvaljujući nahsihronizaciji, glumci sve češće glume tako što pozajmljuju svoj glas, pa tako ste i Vi u, na primer, “Zecu Petru” imali glavnu ulogu. Da li je to jedan dobar način za razvoj glumačke karijere, i da li ste imali situacije da Vas najmlađi prepoznaju nakon tog filma?
Sinhronizacije crtanih filmova su jedna od težih stvari koje sam radio i radim, jer je to toliko precizan zanat i umetnost da je stvarno izazov raditi svaki sledeći crtani film.
Najmlađi su moja omiljena publika, i kad neko od njih prepozna ili shvati da je moj glas zapravo glas njihovog omiljenog junaka, tu sreću ništa ne može da zameni.
LW: Od glumca uvek očekujemo da menja uloge, ali jedna mu je konstantna, a to je da je on javna ličnost. Koliko je onda važno da neko ko se pojavljuje u medijima, ima svoj stav, i da šalje dobru poruku mladima, i društvu generalno?
Nije važno da li si javna ličnost, dokle god si kakva god ličnost moraš da budeš dosledan i da imaš stav. Svaki čovek mora biti primer u svojoj okolini i ljudima oko sebe. Glumci su na udaru zbog prepoznatljivosti i prisustva na malim ekranima, pa smo često upotrebljavani kao primer, ali svi nek čiste svoje dvorište, pa ćemo ostalo polako.
