Možda je snimanje filma zapravo jedini način da se ne pretvorimo u kamen? Ovo je pretpostavka kratkog esejističkog filma “Od statue tražimo samo da stoji mirno”, autorke grčko-italijanskog porekla i francuskog đaka Daphné Hérétakis, koji je prikazan, u okviru slekecije Hrabri Balkan, na ovogodišnjem 30. Festivalu autorskog filma, čije zatvaranje je večeras, 29. novembra.
Za svoj kratkometražni film, koji se bavi pitanjima demokratije, tradicije, porekla i turizma koji oduzima grad Atinjanima, Dafne je pisala scenario i režirala ga je, a za njega je dobila i Specal Jury Award na ovogodišnjem izdanju Sarajevo Film Festivala. Inače, autorki je ovo drugo gostovanje na FAF-u, jer je pre deceniju, kada je i pokrenuta selekcija Hrabri Balkan, bila nagrađena za svoj film “Arhipelag, goli graniti” (2015).
Rediteljka je gošća festivala, i naša sagovornica sa kojom smo razgovarali o moći filma, o njenoj rodnoj Atini, o tradiciji i odnosu prema čuvenom Akropolju, koji nam ona prikazuje iz jednog sasvim drugačijeg ugla, s njenog balkona i iz njene lične vizure:
LW: Vaš novi film me je podsetio na filmove naših reditelja starije generacije. Ima to nešto “srpsko” i u Vašoj estetici, ne znam kako bih to tačno nazvala…
Da, dobro ste to primetili. Postoji neka veza, ili bih barem volela da je tako. Ima nekoliko filmova crnog talasa koje volim, a koje sam otkrila kao veoma mlada. Možda mi je to ostalo, tu negde, u podsvesti, jer to je vrsta kinematografije koja meni prija, i autori, kao što su, na primer, Makavejev i Žilnik. Njihove filmove doživljavam kao provokativne, pune slobode i humora, u kombinaciji s politikom. Ne upoređujem svoj film s njihovima, ali se nadam da će neki budući biti još bliži tako nečemu.
LW: Pitanje koje bih da postavim i Vama (Vi ga postavljate u filmu često) jeste da ste stauta, koja biste bili?
Recimo da bi bila suprotno od onoga što sam sad. Bila bih statua koja pleše. Eto, možda to. Verovatno zato što se obično, kada se nađem u nekoj neizlaznoj situaciji, oslobađam, pa makar to trajalo samo sat-dva.
Citirala bih ovde Beketa, koji je rekao: “Prvo pleši, onda misli. To je prirodni tok.”
LW: Lepo je to rekao Beket, složiću se s Vama. Pojasnimo manifest Jorgosa Makrisa, na osnovu kojeg je i nastao Vaš film?
Makris je grčki pesnik, koji je napisao svoj manifest 1944. godine, odnosno pre tačno 80 godina, a koji je tada bio vrlo provokativan. U njemu on traži da se unište svi antikviteti, a pre svega da se sruši Partenon, koji je, kao što znate, naš nacionalni simbol. Tekst je napisao zajedno s par prijatelja, ali to tada nije bilo toliko poznato. To se dešavalo sve oko, i nakon Drugog svetskog rata. Grčka je tada bila oslobođena, tako da je to bilo još neverovatnije da neko traži u tom trenutku da se ruši Akropolj.
Međutim, mislim da je on na neki način uvideo posledice svega, a koje sada osećamo kao masovni turizam. Takođe, poznat vam je verovatno i grčki narativ da smo mi svi potomci Antičke Grčke. Zato mislim da je manifest bio ustvari najava onoga što se sada dešava u Grčkoj. Meni je to bio samo interesantan način da se rekonstruiše naša istorija, jer je u pitanju poetski aktivizam, ljudi nisu želeli da stvarno unište Partenon. Iako je to zanimljiv način razmišljanja. Šta bi bilo kada bismo ga uništili? Mnog toga u Grčkoj trenutno ne valja… skandali…korupcija… Uprkos svemu Partenon je i dalje tu i prelep je. Od njegove simbolike i dolazi to pitanje – ko smo mi? Kažemo da potičemo odatle, da smo napredovali… Međutim, ništa od toga mi ne vidimo.
Možda je ovo malo komplikovanije za objašnjavanje, ali se nadam da sam koliko-toliko pojasnila.
LW: Verujem da će čitaocima i gledaocima biti još zanimljivo i to kako ste otkrili Makrisov manifesto?
Sve je počelo sa mojim filmom “Arhipelag, goli graniti”, koji sam prikazala baš ovde, u Beogradu, na FAF-u, pre deceniju, kada sam i dobila nagradu Hrabrog Balkana. Kako je i u njemu bilo razaranja Partenona, neko me je pitao da li sam tu ideju preuzela od Jorgosa. Za njega sam tada prvi put čula.
Još veće iznenađenje za mene je bilo kada sam kuplia njegovu knjigu. Bila sam u neverici, da je neko razmišljao kao ja, i to pre osamdeset godina. Posle sam otkrila da su i mnogi drugi grčki pesnici, pisci i mislioci, u nekom momentu stvaralaštva, zamišljali Partenonovo uništenje. Zanimljivo je kako je svako od njih, svako od nas, to video na različit način.
LW: Koji je Vaš lični odnos prema Partenonu, kao Atinjanki?
Imam pogled na njega sa svog balkona, koji se vidi, takođe, i na početku filma. Iskreno, nisam mnogo marila za njega, pogotovu dok sam odrastala, nisu me zanimali ni spomenici ni statue. Znate, to mi je bilo nešto dosadno, nešto što me, eto tako, okružuje.
Tek kasnije sam pokazala zanimanje, kada su počeli da vraćaju Partenonu izvorni izgled, i to na način da su mu skidali sve ono što mu je dodavano u istoriji, pa do današnjeg dana. Naime, očistili su ga od bliske istorije. Čitala sam i knjugu o tome, i zanimalo me je zašto žele da ga vrate u prošlost, skidajući mu sve ono što su mu pridodali muslimani, katolici, pravoslavci. Bila mi je čudna ta ideja o čistoti, o nekadašnjoj slavi, koju više nemamo. Imamo i dalje toliko toga dobrog kao nacija, i ja volim svoj Partetnon, samo mi se ne dopada narativ koji se gradi oko njega.
LW: Da li to skidanje istorijskih slojeva može da se gleda i kao neka vrsta razaranja spomenika?
Apsolutno, neko bi mogao da kaže da to nije obnova nego unuštavanje, s čime se u potpunosti slažem. Zato me je Akropolj i zainteresovao, jer to nije više samo građevina koju ravnodušno gledam izdaleka. Kada sam počela da razmišljam više o tome i da čitam, na novi način sam se povezala s Partenonom. To sve može da se posmatra i u kontekstu svega što se dešava u Grčkoj i Evropi. Šta je to što želimo, a šta je to što ne želimo? Da li ćemo pustiti izbeglice da nestaju u moru? Niko za to ne želi da zna, da to vidi, već samo želimo da gledamo u belilo i lepotu Partenona, a da zaboravimo na užase koji nas takođe okružuju.
Međutim, mi moramo da budemo svesni svega što se dešava oko nas. Za mene je Partenton simbol svega toga zajedno.
LW: Dolazite nam iz Atine, a takođe ste često i u Parizu, dva grada puna turista. Šta je negativna strana uspešnog turizma?
Turisti nisu problem, i sama sam trenutno turista u Beogradu. Problem je kako se država odnosi prema pitanju turizma, jer u Atini njeni stanovnici ostaju bez mesta za stanovanje, kako stanovi postaju za izdavanje na dan, ili se stambeni prostori pretvaraju u hotele.
Zgrade nam se prodaju.
To je veliki problem, jer nas izbacuju iz naših stanova nametanjem visokih stanarina. Mislim da takav grad, bez svojih ljudi u njemu, ne može nikome da bude zanimljiv. To postaje mrtav grad.
Ni turistima ne može da bude zanimljivo, kada, u tolikom broju, dolaze kruzerima da bi se po vrelom suncu gurali u gužvi na Partenonu.
Ipak, činjenica je i da je Grčka sama donela takvu odluku da živi od turizma, da nema industriju. Svi žive i rade od truizma, čak i onda kada su plate male, tako da je to sada jedna mašina koja nas vrti u krug.
LW: Šta još kažu ljudi? Rekli ste da ste, pre svega napravili ovaj film zarad dijaloga?
Definitivno. Bila sam sama usamljena nisam znala šta mi je činiti, što je uvek tako u mom slučaju kada pravim film. U takvim situacijama kažem sebi – hajde da pitaš nekog drugog da li se oseća kao ti, da li je usamljen, da li se oseća beznadežno? Tako da kada samo počela ovaj film, bila sam u nekoj vrsti blokade, blage depresije.
Zahvaljujući dijalogu, koji sam sprovela u ovom filmu, osećala sam se promenjenom. To je zbog toga što smo se udružili, i što smo zajedno verovali u sve ovo. Shvatila sam da ljudi razmišljaju na sličan način, ali da nemaju kako da se izraze. Tako da je učestvovanje tih ljudi za mene bio pravi poklon, a ne suprotno. Čak i dobijanje nagrade, koja nije važna sama po sebi, već prija zbog saznanja da ste prepoznati i vi i sam film, znak je da više niste sami.
LW: Ko su ljudi u filmu?
Mnoge od njih ne poznajem, zaustavila sam ih na ulici. Žena koja glumi Karijatidu je glumica iz trupe koja želi navodno da sruši Partenon. Polovina njih su i moji prijatelji, ali tu su i drugi ljudi , koje su mi preporučili kao dobre za određene uloge. Impresivno je bilo to što su se njih desetak zajedno našli po prvi put okupljeni tek u mojoj dnevnoj sobi, a odmah su počeli da razgovaraju o temi, bez ikakvog uvoda. To je za mene bio najveći dar. Ovaj deo, čak iako je fikcija, opet je na neki način i dokumentaran, jer sam ih pratila ne znajući šta će da urade. Njima se sve to toliko dopalo da bi sada voleli da rade i nastavak filma.
LW: Da li će biti nastavka?
Ne, ne, ne. Na kraju su zaspali, tako smo odlučili da završimo.
LW: Film je neobično sklopljen. Da li možete da nam kažete nešto više o tome na koji način ste ga snimali i gradili?
Film je snimljen na filmu, super 16 mm. Prilično je fragmentaran, rekla bih gotovo kao kolaž, koji se spojen glasom naratora. Koristila sam nekoliko, nazovimo ih tehnika, kao što su dnevnički zapisi, anketiranje ljudi na ulici kao što su to radili u francuskim filmovima šezdesetih godina prošlog veka, a tu je i nešto fikcije, pa čak i mjuzikl na kraju. Proces je bio zabavan, i mogu da kažem da je film nastao u montaži, tu smo mu našli jedinstvo.
LW: Da li to onda to možda znači da praktikujete još neku vrstu umetnosti pored filmske?
Samo film. Ništa drugo pored toga. Osim možda što volim svoj balkon, na kojem imam mnogo biljaka, ali to ne bih posmatrala kao umetnost.
LW: Ali možemo da kažemo da je to umetnost življenja?
Apsolutno! Zajedno sa kuvanjem, ićem i pićem. (smeh)
LW: Snimali ste na filmu, a šta onda mislite o digitalnom, o veštačkoj inteligenciji?
Ne znam šta bih rekla… Komplikovano je to pitanje, jer je u reč o veoma interesantnoj tehnologiji, pa ne želim da budem negativna, kada govorimo o tehnologijama. Mislim da je fascinantna. Naravno, uvek ostaje pitanje na koji način će biti upotrebljena. Tako da ne znam, još uvek je rano da se kaže bilo šta.
Nedavno mi je na mrežama iskočio video, koji je nastao uz pomoć AI-ja, a čak ni ja nisam mogla da vidim razliku. Tako da je to sve malo i zastrašujuće. Pitanje je kako će je neko koristiti – da li za informaciju ili dezinformaciju. Inače, i snimam na filmskoj traci, jer mi se za razliku od prezicnosti videa, dopadaju njene nesavršenosti, jer je čine živom, organskom.
LW: Da li smatrate, a verujem da da, čim stvarate na ovaj način, da umetnost, poezija, film… može da ima uticaja na promene u društvu?
Kada stvarate, ne razmišljate o tome da će to imati nekog velikog utocaja na promene. Meni je dovoljno da znam da je to stiglo barem do jedne osobe. To me čini srećnom, jer znam da smo se povezali.
Mislim da umetnost ima moć.
Znate, ne mislim da će neko, nakon gledanja filma, najednom da promeni svoj život preko noći. Ne, ne mislim to.
Lično, čitajući poeziju ili već, to me je menjalo na neki način. Možda me je činilo manje usamnjenom. Možda mi je otvaralo oči. Tako da dosta verujem u to. Ne znam kako je to funkcioniše sada, u ovim mračim vremenima… Možda nam sačuva duh, ali ne verujem da može da dovede do promene, da iznedri nešto veliko. Više možda da donese male promene, u manjem okruženju.
I mene je film promenio, jer u njemu pokušavam da shvatim zašto smo ovakvi, šta se ranije dešavalo, a šta možemo da učinimo za budućnost. Na ličnom novou, veoma mi pomaže, a nadam se da će i drugima, ne pomoći, već pre da će ih povezati.
Foto: Tijana Janković-Jevrić // Miss Stills Photography
