Autorka teksta je Dragana Daničić
Institut Servantes predstavlja niz pozorišnih plakata Nikoline Radulović Velić, srpsko-španske umetnice rođene u Kninu, koja već više od dve decenije živi i radi u Španiji. Postavku „Život je pozornica“ (Puro teatro) čine dizajnerska rešenja nastala između 2014. i 2022. godine, za potrebe različitih producentskih kuća u oblasti scenskih umetnosti, u Kantabriji. Među izloženim radovima su i pozorišne fotografije koje potpisuje troje autora iz Santandera – Belen de Benito, Alvar Romer i Aure Gomes. Do kraja izložbe, koja je otvorena povodom Dana žena, biće organizovan i niz stručnih vođenja (18. i 25. marta, 1. aprila).
Nikolina Radulović Velić (1972) od detinjstva je bila fascinirana svim oblicima scenskih umetnosti, pa je tako studirala scenski kostim na Odseku za kostimografiju u Beogradu. To je bio divan period njenog života, kako kaže, koji ju je obeležio, iako su to bile burne godine (90-ih). Ono što je kao stvaralac danas kombinacija je tog vremena i kasnijeg, celokupnog iskustva od dvadeset pet godina rada u Santanderu, gde se preselila po diplomiranju.
Na otvaranju izložbe plakata „Život je pozornica“ bila je prisutna i dizajnerka i ilustratorka Nikolina iz Španije, sa kojom smo se tim povodom sreli u Institutu Servantes i razgovarali:
LW: Kako je izgledao Vaš razvojni put kao umetnice koja se iz Srbije preselila u Španiju?
Nikolina: Imala sam neverovatnu sreću kad sam došla tamo jer, iako nisam govorila španski u tom momentu, već nakon tri meseca sam se zaposlila u jednom lokalnom studiju za grafički dizajn, kao ilustrator. Nekako, nisam mogla da pobegnem od pozorišta. Slučajno su dolazili klijenti koji su pozorišne kompanije.
Već sam govorila engleski i italijanski, koji sam studirala na Filološkom fakultetu, pre Fakulteta primenjenih umetnosti. Međutim, na brzinu sam morala da naučim novi jezik, jer niko od mojih kolega nije govorio nijedan drugi osim španskog.
Ispostavilo se kao dobro što nisam odmah počela da radim kao kostimograf, zato što sam se pronašla u tom novom poslu, koji više odgovara mom senzibilitetu. Zaljubila sam se u čitav proces.
LW: Koliko je teško preneti tuđu viziju putem svoje lične vizure? Koliko sme da se odstupa od nametnute forme kada je plakat u pitanju?
Nikolina: Kada radite pozorišni plakat ili plakat za neki pozorišni festival, morate imati u vidu potrebe svog klijenta, i publiku kojoj se obraćate, bilo da je to predstava za decu ili eksperimentalno pozorište. Krećete od scenarija.
Sa svim svojim klijentima razvijam dugogodišnju saradnju. Nikad mi se nije desilo da za nekoga uradim samo jedan plakat. Kroz taj proces upoznajem klijenta, i već na drugom zadatku tačno znam šta mu je porebno. Grafički dizajn je arhitektura informacija. Tako ga vidim. Morate nešto da komunicirate, morate neku poruku da prenesete.
Ali, nekako, ta ograničenja vam u stvari pokazuju put. Koliko god neko to gleda kao ograničenja, to je neka vodilja. Morate da naučite da se izrazite i u okviru ograničenja.
Ljudi mi govore da se vidi da je to moj rad, čak i kada nisam potpisana. Vaš lični izraz izbija iz vašeg rada.
LW: Niste aktivni u Srbiji. Otkud je potekla ideja za ovu izložbu u Beogradu?
Nikolina: Učinilo mi se interesantno da se predstavim kao ilustrator i grafički dizajner. Ovih 17 plakata su samo mali deo onoga što sam do sada uradila. Pokušala sam da izaberem meni najdraže, i da pokažem tu raznolikost u mom radu.
U Srbiji uopšte nisam aktivna. Međutim, 2021. godine osvojila sam gran pri „Zlatno pero Beograda“, koje mi je dodelio žiri za 6. Međunarodni bijenale ilustracije. U novembru ću imati izložbu u Muzeju primenjenih umetnosti za sledeće „Zlatno pero“.
LW:Kakva je kantabrijska pozorišna scena?
Nikolina: Kantabrijska pozorišna scena je veoma bogata, raznolika, živa, vibrantna i vrlo zanimljiva. Kantabrija je mala pokrajina od pola miliona stanovnika, a nanjenoj teritoriji trenutno aktivno deluje više od 20 pozorišnih kompanija, koje su privatne. Preko cirkuskih kompanija, kabarea, audio-vizuelnog stvaralaštva, modernog i klasičnog pozorišta… Zaista svega ima.
U Santanderu, koji je glavni grad Kantabrije, ima 170.000 stanovnika. Tu postoji deset privatnih pozorišta uz pozorišne sale koje su deo institucije. Na primer, Festivalska palata Santandera ima ih nekoliko, centar Botin takođe, Internacionalni univerzitet Menendez Pelajo isto. Puno ih je, i uvek se nešto dešava.
Osim lokalnih kompanija, gostuje mnoštvo nacionalnih i međunarodnih umetnika. U Kantabriji se održavaju mnogi festivali, kao oni: kratkog filma, sportskog filma, klasične muzike, pozorišni, cirkuski, plesni, kratkih komada, ženskog stvaralaštva, monodrame…
LW: Dakle, tamo se vrlo ulaže u umetnost?
Nikolina:Pre 25 godina nije bilo tako živo. To je zasluga Udruženja scenskih umetnika Kantabrije, koje je obeležilo prošle godine 20 godina postojanja. U dogovoru sa javnim institucijama se mnogo toga postiglo. Te institucije veoma pomažu kulturno i umetničko stvaralaštvo. Santander je osnovao fondaciju Kreativni Sanstander i preko nje svake godine finansira na desetine kulturnih projekata iz oblasti scenske umetnosti i drugih grana kulture. Tu su konferencije, recitali poezije, izložbe…
Vlada Kantabrije preko Ministartva kulture organizuje festivale i pozorišne cikluse.
To je sve besplatno za publiku. Umetnici su plaćeni. Na taj način se promovišu lokalni umetnici.
Tamo svako selo ili manje mesto ima pozorišnu salu.
