fbpx

Teoretičarka umetnosti Milica Ivić: „Tumaranje po mraku, pod istim uslovima, bez narudžbina i posebnih ovlašćenja“

O Prolećnoj izložbi ULUS-a u mraku i polumraku „Cvijete Zuzorić“

Foto: Privatna arhiva, Milica Ivić i Irena Ristić u polumraku “Nevidljivog portreta”

„To nije u skladu sa romantičnom idejom o snazi umetnosti, ali kao što su sklopke, štekeri, osigurači, električne instalacije deo sveta umetnosti (što smo učili tokom postavke Prolećne izložbe), u velikoj meri je i pitanje institucionalne snage u socijalnoj zaštiti umetnika,“ povodom Prolećne izložbe ULUS-a, koja se održava u mraku i polumraku Umetničkog paviljona „Cvijeta Zuzorić“ na Malom Kalemegdanu, kaže teoretičarka umetnosti Milica Ivić (Matrijaršija/Novo Doba/Fijuk). 

foto: ULUS

Ivić je, zajedno sa koleginicom Irenom Ristić, osmislila originalni koncept ovogodišnje, inače tradicionalne ULUS-ove izložbe, pod, malo je reći, otežavajućim tehničkim okolnostima i pod nazivom „Nevidljivi portret“. Postavka o kojoj ćemo razgovarati danas, zauzela je sigurno mesto u izlagačkoj istoriji ovog grada i o njoj će se često i još dugo govoriti, jer, osim toga što se dešava u već globalno vanrednim okolnostima, prostor u kojem je postavljena je nedavno bio u plamenu. Međutim, ovde se priča o vatri ne završava, jer je na rad teoretičarke umetnosti Ivić uticao još jedan požar, onaj u štampariji „Matrijaršija“.

LW: Prolećna izložba ULUS-a je tradicionalna, pa se održava i ove godine, uprkos teškim tehničkim okolnostima. Paviljon je danas u polumraku i mraku zbog požara koji ga je zadesio. Da li to govori o snazi umetnosti koja ne posustaje ni u najtežim okolnostima, ili je u pitanju nešto drugo? Neverovatno je to da ste doživeli i još jedan požar, takođe u martu mesecu, i to u štampariji „Matrijaršija“,.

Milica: Održavanje tradicionalne Prolećne izložbe ne govori toliko o snazi umetnosti, koliko govori o materijalnoj realnosti u kojoj je umetnicima, između ostalog, potrebno da izlažu na žiriranim izložbama da bi ostvarili ili potvrdili status samostalnog umetnika, a time sebi obezbedili socijalnu i zdravstvenu zaštitu. To nije u skladu sa romantičnom idejom o snazi umetnosti, ali kao što su sklopke, štekeri, osigurači, električne instalacije deo sveta umetnosti (što smo učili tokom postavke Prolećne izložbe), u velikoj meri je i pitanje institucionalne snage u socijalnoj zaštiti umetnika. Obezbeđivanje materijalne baze za proizvodnju (kao u slučaju Matrijaršije) ili za izlaganje i učešće u institucionalnom umetničkom, pa i socijalnom poretku objašnjava potrebu za kontinuitetom, uprkos infrastrukturnim poteškoćama. 

foto: ULUS

LW: Požar se dogodio, kao što smo rekli, u martu mesecu, a uzrok je neispravnost instalacija. Srećom, izložbeni prostor i radovi umetnika nisu oštećeni. Međutim, govorimo o tome kako je ovaj događaj uticao na umetnički svet, na ULUS, ili kako ste Vi to lično doživeli, s obzirom na još jedan požar? Kako je to uticalo na kustosiranje ove izložbe?

Milica: Da počnem od ličnog doživljaja, za mene je ovo zaista godina požara u kojoj je tema vatre obeležila 2021. godinu, za sada. Paviljon Cvijeta Zuzorić je goreo 8. marta, kada smo već počeli da planiramo Prolećnu izložbu, a 11. marta je u potpunosti izgoreo deo prostora AKC Matrijaršija, kolektiva sa kojim radim već 8 godina.  

Poslednjih nekoliko meseci sam provela u prostorima u kojima su glavne aktivnosti bile usmerene na bavljenje posledicama vatre, čuvanjem preživelog dela arhive, bezbednosnim procenam. 

Kada je u pitanju kustosiranje izložbe, požar je doneo dodatni stepen neizvesnosti koji već postoji u vezi sa planiranom rekonstrukcijom Paviljona, sa finansiranjem, održivošću. Kada smo raspisali poziv za Prolećnu izložbu, postojala je mogućnost da u Paviljonu uopšte neće biti struje tokom trajanja izložbe i mi smo se spremali za tu opciju. 

Odluka da najavimo izložbu u maraku, odnosno polumraku je značila priznavanje ove neizvesne situacije. 

LW: Više od nedelju dana je trajalo javno postavljanje izložbe, od 13. do 21. maja, a u tome su učestvovali i umetnici i publika. Koliko je bilo interesovanje posetilaca, i šta je to što ste tokom tih dana novo spoznali, a da se odnosi na dosadašnju, ustaljenu izlagačku praksu?

Milica: Postavljanje izložbe je već bilo izložba, a ne pripremni deo. Selektovani umetnici i umetnice i pridruženi pomagači su radili na tome da se postepeno formira i stabilizuje celina koja se smatra postavkom. Već smo pozivom ostavili mogućnost za rad umetnika u prostoru, za učešće u postavci, kao i za samo dostavljanje radova uz dozvolu i delegiranje odgovornosti ostalima za svoje radove.  

Spoznali smo, kao što smo naslućivali, da polumrak može da bude dobar saveznik u ostvarivanju zavereničke atmosfere u kojoj se odgovornost preuzima podjednako za sebe i druge; da može da bude dobar kontekst u kojem se zapravo otkrivaju nemoguće okolnosti za rad i saradnju; da polumrak podstiče drugačije načine posmatranja, uodnošavanja i približavanja. Zbog toga što ovo može da zvuči kao vizija participativne utopije koja se odigrala u jednom umetničkom paviljonu, važno mi je da naglasim da svi koncepti o kojima govorim za mene imaju značaj u kontekstu opštih proizvodnih odnosa i njihovih političkih posledica. 

foto: ULUS

LW: Na izložbi učestvuje preko 80 umetnika, pa verujem da bi bilo teško i nezahvalno da nekog posebno izdvojite, ali možda možete da nam kažete nešto više o njima u smislu koncepta izložbe?

Milica: Zajednički rad, na kom je zasnovana postavka Prolećne izložbe 2021. ima jedan veliki nedostatak, a to je što je bio neplaćen, kao i produkcija samih radova. 

Dobrovoljno učešće i angažovanje umetnika i umetnica u ovakvim okolnostima može da ima smisla ako nelinearnim uzročno-posledičnim nizom dovede do promene uslova u kojima se umetnost proizvodi, izlaže i arhivira. 

Od preko 80 selektovanih umetnika, skoro polovina se odlučila na zajednički rad ili na intervencije u prostoru. Za mene je od presudne važnosti bilo zajednički provedeno vreme, zajednički rad, donošenje zajedničkih odluka i poverenje koje se generisalo između mnogobrojnih učesnika ovog procesa. Možda je najveće iznenađenje bila upornost sa kojom su učesnici istrajavali u procesu postavke izložbe i posvećenost grupnom zadatku.

LW: Šta je Ireni Ristić i Vama bila vodilja pri osmišljavanju koncepta „Nevidljivog portreta“?

Milica: Podrška i saučesništvo Irene Ristić u procesu izvođenja izložbe su bili ključni deo polumraka, kao i razumevanje u vezi sa odlukom da dopustimo sebi i drugima tumaranje po mraku, pod istim uslovima, bez narudžbina i posebnih ovlašćenja. Sâmo tumaranje je postalo cilj važniji od očekivanja (izložbe), i taj cilj je bio zabavan i krajnje uzbudljiv.

LW: Šta još asocira naziv izložbe „Nevidljivi portret“, pored očiglednog?

Milica: Portret je u ovoj situaciji izabran kao onaj pojam koji ukazuje na pogled usmeren na drugog ili sebe, kao nužnost da se vidi/mo, stavi/mo u određeni odnos. Nevidljivo je izabrano kao čitljiva i jednostavnija formulacija onog problema koji me je u osnovi interesovao, a to je prefiguracija. Prefiguracija je teorijski problem koji je oživeo u polju teorije savremenih izvođačkih umetnosti u vezi sa politikama izvođenja, što je moje dugotrajno polje teorijskog interesovanja. Prefigurativna praksa je zasnovana na zamišljanju i simbolizovanju onih odnosa koje bi želela da implementira, na takav način da ih ne čeka i ne predviđa u budućnosti već i delimično izvodi, ostvaruje u sadašnjosi. Jednostavnije rečeno, reč je o aktivnosti koja u nedovoljno struktiranim odnosima iz prošlosti, sadašnjosti i budućnosti nalazi potencijalna rešenja.  

U ovom konkretnom slučaju nevidljivo i prefigurativno smo koristili kao metod ispitivanja da li je moguće institucionalno delovanje koje potencijalnost institucije ne bi ograničavalo ni neoliberalnim ni reakcionarnim imaginarnim horizontom.

LW: Koliko ljudi je posetilo do sad izložbu i na koji način su je doživeli, kako publika a kako sami umetnici?

Milica: Za odgovor na ovo pitanje predlažem da sačekate katalog izložbe na kojem ubrzano radimo, a koji će sakupiti različite perspektive učesnika i pružiti uvid u to iskustvo. 

LW: Šta bi bio novi grupni portret u budućnosti, i kako bi se to odnosilo na ovu izložbu, koja je najavljena kao neka vrsta kolektivnog eksperimenta?

Milica: Najmanje bih volela da je ovo bio samo eksperiment ili kustoski koncept i nadam se posledicama zajedničkog rada na Prolećnoj izložbi 2021. Iako deluje ogledno, ova situacija je došla iz nužnosti da se preispitaju postojeći, nasleđeni i budući oblici proizvodnje, izvođenja i organizacije same izložbe, izložbenog prostora i šire institucionalne strukture koja Prolećnu izložbu čini mogućom. Pri tome, mislim konkretno na situaciju u kojoj se nalazi ULUS kao najveće reprezentativno udruženje umetnika u Srbiji, koje se još uvek prilagođava tranzicionim promenama i pripadnosti civilnom sektoru. 

Institucionalne okolnosti imaju svoje zakonitosti i nije nezanimljivo razumeti ih i priznati ih. Institucije su skup različitih temporalnih dinamika, obrazaca i perioda. Insistiranje na budućnosti za mene istovremeno znači priznavanje prošlosti i sadašnjosti i priznavanje da u okviru institucije nisu sva vremena podjednako brza. Prolećna izložba, ULUS kao udruženje, pitanje statusa reprezentativnih umetničkih udruženja, uloga kustosa, umetničke produkcije sa jedne strane, kao i, sa druge strane, materijalne zakonitosti arhitekture i, u ovom slučaju, u velikoj meri infrastrukture, način na koji se donose odluke, kalendari i rasporedi, socijalni status umetnika, radno vreme, raspoložive tehnologije, režimi posmatranja, imaju svoje ritmove.

Osim toga, postoji i pitanje uskladivosti svih ovih pojedinačnih ritmova sa ritmom u kojem se menja i razvija društvena celina. Na grupnom portretu u budućnosti se nalaze svi nabrojani nematerijalni i materijalni elementi, mi sami i neki nepoznate, još uvek nemoguće ili nevidljive figure.  

More Stories
Pripreme za novu školsku godinu – šta smo naučili iz nastave na daljinu