Zavirili smo iza lica, iza muzike i iza bine s muzičkom novinarkom, radio voditeljkom i pevačicom Ljiljanom Zdravković, čiju muzičku emisiju (podkast) „Belgrade Backstage Pass“ slušamo svakog petka od 18h.
Pokazala nam je šta je to rokenrol, koja je veza između umetnosti i slobode, zbog čega muziku ne bi trebalo da jednačimo s zabavom, kao i kako izgleda put od prve gitare do prvog albuma.
Ljiljana je dobre dve decenije ispred mikrofona, što na radiju što na muzičkoj sceni na kojoj je poslednjih godina prisutna kao frontmen benda „The Bite“.
Nakon 25 godina voditeljskog posla na radio stanicama, kao što su to Roda, Radio TRI i Rock radio, ona je danas voditelj i autor novog formata emisije, podkasta „Belgrade Backstage Pass“, posvećenog muzici i rokenrolu, i to sve u saradnji sa diskografskom kućom Multimedia Music.
Kako da sačuvamo slobodu i rokenrol u sebi, da li se i koliko muzika promenila od analognog i živog do digitalnog i onlajna, kao i šta sve i koga to možemo da čujemo u „Belgrade Backstage Pass-u“, govori nam novinarka Ljiljana Zdravković:
Da li je moguć život bez muzike, bez koncerata, svirki, bez te prelepe razmene najlepše energije na svetu? Podsetimo na to one koji su nekada bili „koncertni tipovi“, ali i dočarajmo tu lepotu nekim novim mladim ljudima koji, to, na žalost, možda neće ni iskusiti.
Ljiljana: Život bez muzike jeste u suštini moguć, ali kakav je to život?
Ja se već godinu dana svako malo „borim“ sa onima koji tvrde da sam subjektivna, jer se bavim onim čime se bavim, te ne shvatam, navodno, da je muzika manje važna…od svega, izgleda.
MUZIKA NIJE ZABAVA. Istetoviraću to negde, kako je krenulo…
Muzika je savršeni vid umetnosti, način izražavanja ljudskih stanja koji dopire do svake ćelije organizma. Muzika je najbolji lakmus papir za ljudsku dušu i mnogo veći deo nas nego što neki žele da priznaju.
Otpevane reči su poruke, često vrlo važne i dobre, poruke koje nas pokreću, teše ili nasmeju. Živo izvođenje muzike jeste najlepša razmena energije koja joj daje život i koja, i muzičarima i publici, daje neki impuls koji se pozitivno odražava na naš um i telo.
Mnogo bi bilo da sad krenemo da sve ovo „dokazujemo“ kroz silne neke naučne studije (a ima ih), ali suština svega je da je muzika toliko deo nas da mislim da je nemoguće „ukinuti“ koncerte, ma koliko onlajn uzeo maha. Može neko to i da pokuša, ali mislim da će ta sloboda da iščili i iz tih mladih ljudi koji nose muziku u sebi, pa će naći način da je vrate tamo gde joj je mesto.
Kao novinar, i kao muzičar, pratite situaciju na našoj sceni, šta se sve tu promenilo što se stvaralaštva tiče, od analognog do digitalnog, pa do pandemije?
Ljiljana: Promenilo se mnogo i nije se promenilo ništa. Način na koji se muzika snima i plasira su drugačiji, drugačiji su žanrovi, mogućnosti… drugačije se nekako sluša muzika, čini se da je sve površnije, jer je dostupnije nego što je bilo. Ali muzika i njena uloga i značaj su ostali i ostaće isti. Tako je i sa scenom, svakom, pa i ovom našom. Kako dolaze nove generacije, tako se menjaju žanrovi, donekle, menja se način na koji oni vide slušanje i promociju onoga što rade, svaka generacija se prilagođava trenutnim mogućnostima i tokovima. Ali muzika se rađa u njima na isti način, i svi oni imaju istu potrebu da izraze sebe kao i bilo ko drugi. Nisam dovoljno matora da krenem da pričam kako je ovo ili ono bilo bolje „u moje vreme“, mislim da samo treba da pustimo tu muziku u njima da sama nađe svoj put.
Verujemo da ćete na mnoga aktuelna pitanja upravo i odgovoriti u razgovorima sa svojim gostima u emisiji-podkastu, ali nam recite šta će biti fokus i Vaših razgovara i šta se nadate da će izaći kao pouka, poruka ili inspiracija, nauk?
Ljiljana: U fokusu su ljudi.
Ljudi koji su na tim binama i oko tih bina koje su vrlo važan segment muzike. Želim da svaki gost bude ono što jeste, onakav kakav je kad s njim sednete da popijete kafu i popričate. Nekada ćemo pričati o prošlosti, nekada o budućnosti… Nekada o pesmama, bini, instrumentima a nekada o heklanju i pecanju… nekada o onome što im je super a nekada o onome što ih muči, o onome o čemu razmišljaju… Nekada ćemo biti ozbiljni a nekada ludi i zabavni.
Svi su oni različiti ljudi i zato verujem da će i emisije biti različite i gledaće ih drugačija publika. Ali ono što ih sve povezuje je muzika i činjenica da je svima njima muzika važan deo života.
Moja lična poruka koju želim da emitujem je to – da je muzika važna. Ne kao zabava, već kao esencijalni deo naše svesti u duše, bavili se mi njome ili ne.
Ljiljana, da predstavimo sam format, podkast. O čemu je tu reč i po čemu je drugačiji, od tradicionalne TV ili radio-emisije?
Ljiljana: Podkast je format koji je tek u poslednjih nekoliko godina počeo da funkcioniše i kod nas, ali u svetu već dugo postoji i vrlo je aktuelan. Mislim da je to zbog toga što pre svega daje autoru (pa i gostima) određenu dozu slobode koju nemate u klasičnim medijima.
Za početak, niste vremenski ograničeni, iako bi u suštini bilo dobro spakovati ga u neki normalan i „gledljiv“ vremenski okvir. Gosti imaju mogućnost da opširnije pričaju o nekim temama za koje nikad nema vremena u drugim medijima. Uglavnom niste ograničeni ni politikom kuće u kojoj radite.
Kada snimite jednu emisiju, ona može da se gleda neograničen broj puta, za razliku od televizije/radija. Opuštenije je, prijatnije.
Ali, s druge strane, moram da priznam, da nije ni malo lako. Čak ni nama koji smo u medijima po dvadeset i više godina. Baš zbog neograničenog vremena i tema i te opuštenosti, nije nimalo lako emisiju spakovati tako da bude sve vreme zanimljiva.
Druga stvar koja je meni bila čudna je to što, za razliku od svih drugih formata koje sam radila, u podkastu imam tu mogućnost i „obavezu“ da ne budem isključivo ispitivač, već i ravnopravni učesnik u razgovoru. Trebaće mi vremena da se naviknem na to. (osmeh)
Danas, kao što vidimo imamo i studija koja su posvećena isključivo tome, poput studija za podkast u kome Vi snimate?
Ljiljana: Ako se ne varam, „Saniyawa“ je prvi studio kod nas koji je napravljen isključivo za potrebe snimanja podkasta. Osmislio ga je i napravio jedan mlad čovek koji je svestan toga da su podkasti budućnost. Vremena se menjaju, pa i način na koji dolazimo do informacija i sadržaja koji nas zanimaju.
Mislim da će se tek pokazati koliko su Koča (mlad čovek kojeg sam pomenula) i njegova generacija u pravu što razmišljaju u ovom pravcu.
Da li možete da nam kažete nešto više o svojim sagovornicima koje ćemo imati priliku da čujemo? Koga biste voleli da dovedete u svoju emisiju, što bi Vama lično bilo najveće zadovoljstvo, s obzirom na to da se ovim poslom bavite preko 20 godina?
Ljiljana: Spisak sagovornika koji su u planu je podugačak – i onih sa kojima sam imala već priliku da radim intervjue i onih sa kojima nisam. Moram da kažem da je svako na svoj način izazov, i ako ih poznajem i ako ne, i ako su prošli decenije na sceni i ako su tek stigli, i ako su pričljivi i ako nisu…
Naravno da postoje imena i sa domaće i regionalne, pa i svetske scene koje bih volela da intervjuišem i koja bi sigurno privukla veću pažnju od nekih drugih, ali nisu „imena“ ono što mi je u ovoj emisiji važno, važni su ljudi, važna je bina, važna je muzika.
Želim da svakome od onih ljudi koji sednu prekoputa mene pristupam sa istim poštovanjem i svakome dam istu priliku da kaže šta ima. A i svaki intervju može da bude odličan i svaki može da krene u pravcu koji nije dobar, bez obzira na to ko vam je sagovornik. Zato za svaki od njih već imam tremu i svakom se unapred radujem, ma ko da je u pitanju.
Svi znamo koliko je ovaj situacija oduzela muzičarima i muzičkim radnicima, kako se oni snalaze, kako sad to sve izgleda? Zašto nije istinsko rešenje samo „zavrnuti rukave“ i naći neki drugi posao?
Ljiljana: Teško je. Mislim da kod većine nije teško zbog novca, mada i to sigurno ima svoju ulogu. Teško je jer je cela ova situacija muzičarima oduzela ceo jedan način života i postojanja na koji su navikli. Svi ćemo se mi snaći i za novac, snaći ćemo se i za druge načine za izražavanje kroz muziku, snimaćemo, probaćemo, radićemo online koncerte, pripremićemo se za neko drugačije vreme koje se kao najavljuje…
Ali, što reče, jedan moj dragi prijatelj, pre neki dan, fali nam sloboda i neposrednost na koju drugi možda nisu navikli, možda nas zato i ne razumeju.
Sad sve izgleda tako da se borimo gde i kako možemo, i čekamo da neko nađe način da nastavimo… Možda ne tamo gde smo stali pre pandemije, ali samo da nastavimo, da se pokrenemo.
Koliko je teško, na prvom mestu, postati muzičar, savladati instrument, pa oformiti bend, plasirati ga, zakazati svirku, album… Čini se da ljudi ne znaju koliko tu truda postoji?
Ljiljana: To vam je kao i sa bilo kojom drugom „diplomom“ i poslom za koje morate da „gulite“, samo što nekad nemate diplomu… i nemate platu. Bilo da ste završili muzičku školu ili niste, provodite sate i sate, iz dana u dan, iz godine u godinu vežbajući, učeći, stvarajući. Ulažete novac u instrumente, žice, pedale, palice, kablove, mikrofone, probe, snimanja, prevozna sredstva… hiljadu stavki.
Kada uspete da sastavite bend, onda vam je ponekad potrebna ozbiljna borba da ga očuvate, naročito ako ne zarađujete. To je kao porodica, ali porodica koja nažalost lakše može da se raspadne. Sve su to ljudi sa svojim ćudima i emocijama koje uopšte nije lako držati na okupu. Od trenutka kad stvorite pesmu, sklopite album… mnogo truda, energije i novca treba da uložite u svaku sitnicu, čak iako imate nekoga iza sebe.
Posle ovoliko godina, ne znam da li mi je više tužno ili užasno kad ljudi sa strane misle: „Izađeš na binu i odsviraš, šta je tu teško? Vi muzičari ’ladite j**a i zgrćete lovu“, itd.
Ne znam da li je pametnije reći im: „Ok, ‘aj ti uradi to isto“; ili ih samo pustiti da misle da je samo kopanje krompira i nošenje džakova posao.
Kada ste najavljivali emisiju, rekli ste da rokenrol nije umro i da će on uvek postojati u nama, bez obzira na budućnost muzičkih žanrova. Šta ste pod tim mislili? Kako da sačuvamo rokenrol u sebi?
Ljiljana: Rokenrol je stav i način razmišljanja. Rokenrol je sloboda i bunt. To je suština svega. Generacije koje su ga stvarale kao muzički žanr su se izražavale, tonski i tekstualno, na taj način. Neke nove generacije ga izražavaju kroz neke druge muzičke pravce i mehanizme. I ne samo kroz muziku, ta sloboda i stav mogu i treba da se ispoljavaju kroz razne druge stvari koje radimo i kojima se bavimo. Ne mislim tu, pritom, na to da svi svuda treba da „govore šta misle“, jer smo zahvaljujući toj mogućnosti da (bukvalno) sve što nam padne na pamet izgovorimo, došli do ozbiljnog prezasićenja gomilom gluposti i netačnih informacija. Mislim na to da je najvažnija stvar na svetu sačuvati i negovati slobodu u sebi. Ne dozvoliti da ta ogromna količina gluposti, spinova Gebelsovih učenika, težina informacija kojoj smo izloženi, uguši tu svest i čiste misli u nama koje nas jedine mogu sačuvati od „sagni glavu, pasi travu“ scenarija.
Šta biste onda rekli o svemu tome, o muzici, o životnom stilu, načinu razmišljanja nekome ko nikad do sada nije slušao rok i nije živeo takvim životom?
Ljiljana: Nisam sigurna da neko takav uopšte može i da razume… Rokenrol je u vama ili nije. A ako nije, onda na ove kakvi smo mi gledate uglavnom kao na neke čudno obučene vanzemaljce ili večite klince. (smeh) Bar je većina mojih iskustava takva…
Ali kad pokušam da objasnim, svede se upravo na to – rokenrol je sloboda!
foto: Bojan Stevanović (Kan i Lingus studio)
