Tragajući za Šumskom Majkom, mitskim bićem duge raspletene kose i velikih noktiju, koja se s lakoćom pretvara u konja, kozu, psa ili ćurku, i za koju na desetine Vlaha tvrdi da ju je srelo, Španac Đoan Alvado stigao je do sela u oblastima Kučeva i Majdanpeka. Tu je proveo u istraživanju i beleženju i ostalih vlaških usmenih predanja, verovanja i običaja, i to dva poslednja meseca 2019. godine. Rezultat njegovog fotografskog pohoda jeste foto-esej koji je premijerno prikazan, i dostupan je za javnost do 16. maja, u okviru izložbe Muma Paduri: Magija, spiritualnost i legende vlaškog naroda“, u galeriji Instituta Servantes u Beogradu.
Fotograf Alvado živi u Barseloni i poznat po svojim nagrađivanim fotografijama, nastalim u različitim delovima sveta. Tako je, na primer, njegov projekat „Kubanski muslimani, tropska nada“ osvojio je nagradu Novi FNAC talenat fotografije 2016. godine, dok je za rad „Škola za pastire“ dobio nagradu Lens Culture Emerging Talent Award. Od 2018. godine radi na eseju „Poslednji čovek na Zemlji“, koji govori o vezi između prirode i ekstremne depopulacije.
Đoanov najnoviji foto-projekat „Muma Paduri: Magija, spiritualnost i legende vlaškog naroda“, nastao je u Istočnoj Srbiji, a svoj izložbeni put započeo je od Beograda. O svom susretu sa Vlasima, i o svom boravku u Srbiji, tokom umetničke rezidencije u okviru programa mobilnosti klastera EUNIC Srbija, fotograf Alvado, kaže:
Pitanje koje bi Vam, verujem, svako od nas prvo postavio jeste kako je jednog Španac zainteresovala vlaška magija, i generalno, Istočna Srbija?
Đoan: U početku mi je prijateljica, kustoskinja, pričala o području Bora i Majdanpeka, o Vlasima i njihovoj kulturnoj baštini. Mislila je da vlaška zajednica može da bude zanimljiva tema. Kasnije sam počeo sam da istražujem celu tu oblast i saznao sam mnogo toga o vlaškoj magiji, o ženama koje je praktikuju, a posebno o njihovom odnosu sa prirodom. Učinilo mi se da je to tema koja se zaista uklapa u moja interesovanja.
Vi se, i inače, kao što kažete, bavite odnosom čoveka i prirode, njegove istorije… Šta ste na tu temu do sada otkrili na svojim foto-putovanjima, a da je za Vas najinteresantnije?
Đoan: Pa, postoji toliko stvari koje me zadivljuju da mi se čini da bi bilo pomalo nepravedno izdvojiti samo jednu. Možda vredi pomenuti to da već nekoliko godina putujem u isto selo na ostrvu Krit, u Grčkoj.
Anogeia je malo selo na planini Psiloreitis, u blizini pećine gde je prema grčkoj mitologiji rođen Zevs. Ta priča me intrigira i voleo bih da mogu da nastavim da posećujem tu planinu, selo i pećinu.
Koliko toga ste saznali, u tom smislu odnosa prema prirodi u Vlaha, i o njihovoj Šumskoj Majci (Muma Paduri na vlaškom), tokom nastajanja ovog foto-projekta?
Đoan: Kada sam radio na projektu, nisam razmišljao u tom smislu suprotstavljenosti Vlaha i mene, kao da smo nešto veoma različito. Naravno, imamo drugačije kulturološko zaleđe, to da, ali takođe volim da razmišljam o stvarima na malo univerzalniji način. Odnos ljudi sa prirodom, njihova verovanja… to je prilično slično gde god da pogledate.
Pravi trenutak učenja za mene se desio kada sam stupio u kontakt sa „onima koji veruju“, sa ljudima koji su tvrdili da su upoznali Mumu Paduri, da su videli zmajeve… To je za mene predstavljalo novo saznanje, jer pre toga nisam imao iskustvo sa nečim sličnim.
Koliki je fotografski izazov bio dočarati gospodaricu šume Mumu Paduri, to jest Šumsku Majku, zaštitnicu prirode, i njenu preobrazu u životinjske oblike, po vlaškom predanju?
Đoan: Nije bilo tako lako! Ali nije ni naročito teško, ako posvetite tome vreme, strast i malo volje.
Gospodine Alvado, kako se nositi sa nepoznatim? Da li ste došli do nekog odgovora, s obzirom na to da se Vaš foto-esej bavi tim pitanjem?
Đoan: Pa, nije na meni da o tome govorim. U stvari, totalni sam početnik kada je reč o tom pitanju na koje čovečanstvo vekovima pokušava da odgovori. Smatram da bi trebalo da budemo svesni toga da naš razum ima granice. Ne može se sve racionalizovati i podvesti pod logiku. Postoje stvari koje našim trenutnim znanjem ne možemo da objasnimo. Za mene je ključ u tome da poštujemo nečiji pristup svemu tome.
Upoznali ste Majdanpek i sela u oblasti Kučeva. Kako ste doživeli taj kraj, i šta ste sa sobom od utisaka poneli iz Srbije?
Đoan: Pre svega, bio sam tamo tokom zime, pa je cela oblast bila tiha, prazna, niko tu nije dolazio niti turistički niti da je samo bio u prolazu. Šetali smo po šumama, upoznavali lokalno stanovništvo… Bilo mi je veoma zanimljivo. Pre toga sam već putovao Balkanom i to nekoliko puta. Ali ovo je prvi put da sam se osetio zaista prisutnim, da nisam samo prošao tuda, već da sam učio, doživljavao i razumevao vlašku zajednicu sve vreme tokom svog boravka.
Da li planirate nastavak foto-istraživanja Srbije?
Đoan: Da, voleo bih da nastavim dalje. Zapravo, voleo bih da nastavim da radim na istoj temi, a ne da radim neke druge stvari. Ali moji planovi često zavise od podrške sa strane, od toga da li će neko da mi pomogne ili bude zainteresovan, da li može da iskoristi materijal. Mogao bih da napravim arhivu o Vlasima. Nemam baš detaljan plan, ali nameravam da nastavim da radim nešto u vezi sa vlaškom kulturom.
Koliko Vam je saradnja sa kustoskinjom izložbe Zeren Oruc pomogla na ovom projektu?
Đoan: Saradnja sa Zeren Oruc bila je sjajna kada je u pitanju postavljanje izložbe, ali smo počeli da radimo tek nakon što su sve fotografije napravljene. Još jedna važna saradnja bila je sa Aleksandrom Repedžićem, vlaškim antropologom koji mi je pomagao na terenu. Mogu da kažem da sam sve što znam o Vlasima i vlaškoj magiji naučio od njega.
Koliko je bitno da se fotografije izlažu na tradicionalan način, fizički u galerijama? Da li je važno da fotografija postoji fizički na papiru?
Đoan: Ovo je veoma zanimljivo pitanje. Za mene je važno da neko fotografiju zaista vidi. Nije toliko važno u kom je to formatu, ali delo bi trebalo da stigne do javnosti. Galerija ili izložba samo su neki od oblika koje delo može da ima. Izlaganje je format, međutim, različita dela mogu biti bolje predstavljena kroz različite formate.
Na primer, danas mnogi fotografi stvaraju direktno usmeravajući svoju produkciju na format foto-knjiga, dok drugi stvaraju imajući na umu instalaciju u galeriji, a treći možda razmišljaju u audio-vizuelnom smeru… I to je sve validno.
Ono što mislim da je važno da se razume jeste to da je svaki aspekt formata koji odaberete važan za predstavljanje vašeg dela.
Ako želite da budete izloženi u galeriji, onda morate da vodite računa o tome koji fotografski papir koristite, treba da razmišljate o veličini radova, materijalima, o tome kako ćete da koristite prostor…
S obzirom na to da je fotograf onaj koji beleži svet oko sebe, a Vi ste u tom smislu obilazili mnoge zemlje sveta, kako je po tom stvaralačkom pitanju danas kada nam je to kretanje ograničeno?
Đoan: Definicija fotografa može da bude mnogo šira od toga, jer mnogi ljudi rade predstavljajući svoj unutrašnji svet, na primer. Ipak, u mom slučaju zaključavanje jeste zaista zaustavilo moju produktivnost. Na primer, želeo sam da nastavim da radim na projektu Muma Paduri, ali to nije bilo baš moguće tokom 2020. godine, i tako dalje…
Mislim da čovek mora da bude otvoren i da reaguje, da se prilagodi novoj situaciji, ali moja psiha nije bila spremna na to prošle godine. Nadam se da ću vrlo brzo ponovo krenuti sa svojim aktivnostima.
Fotografija je imala nekoliko, uslovno rečeno „kriza“ do sada, od prelaska sa filma na digitalno, do prezasićenosti tržišta… Šta se po tom pitanju dešava danas i da li možete da naslutite šta njena budućnost?
Đoan: To su me i ranije pitali i reč je nečemu što je teško predvideti. Zasigurno živimo u trenutku u kojem ima više fotografa nego ikada, koji rade brojne kvalitetne stvari. A to dalje mora da znači da će se fotografija kao medij nužno razvijati i obogaćivati.
S druge strane, granice između profesionalaca i amatera mogu u jednom trenutku da se izgube ili budu nejasne, jer postoje ljudi koji rade neverovatna, lična dela, a fotografija im nije nužno primarni izvor prihod.
Mislim da će promene doći brže nego u drugim periodima, a ljudi će morati da budu svesni toga i dovoljno spretni da reaguju i prilagode se tim promenama.
Foto: ©Joan Alvado / Instituto Cervantes de Belgrado
