Gala Caki foto Slavoljub Radojevic
foto Slavoljub Radojević

Slikarka Gala Čaki: „Poznavanje umetnosti u Srbiji vrlo je oskudno“

Slikarka i kolekcionarka Gala Čaki (1987), kako kaže, često menja zemlje boravka, a kada se ipak vrati u Srbiju, onda za to bira Novi Sad. Zajedno sa svojim slikama obišla je veći deo planete – od Evrope do Japana. Trenutno su njeni radovi velikog formata izloženi kod nas u Aleksić galeriji savremene umetnosti u Kragujevcu, u okviru izložbe “Solitude (Usamljenost)”, koja traje do 31. januara. 

Gala Caki Solitude postavka foto Slavoljub Radojevic
foto: Slavoljub Radojević

Kako planira da malo proredi svoje prisustvo u našem okruženju, i kako je već u ferbuaru očekuja nova izložba u Nacionalnom muzeju u Bahreinu, u organizaciji Heydar Aliyev fondacije, a zatim i samostalna izložba u Kulturnom multimedijalnom centru savremene umetnosti u Mariboru, kao i gostovanja u Austriji, Kini, Americi, a možda i Koreji, kraj januara je bila izuzetna prilika da razgovaramo s svetskom umetnicom, koja je doktorirala sa samo 29 godina, a rodom je iz Ečke. 

LW: U dosadašnjoj karijeri, imali ste brojne nagrade, stipendije, rezidencije širom sveta… Ako bismo ovaj razgovor vodile imajući u vidu umetnika koji teži afirmaciji, koje korake biste mu preporučili da preduzme kako bi uspeo da razvija svoj rad?

Ne mogu nikom da kažem na koji način treba da dosegne sopstvenu ličnost u radu. Različite su nam mogućnosti, talenti, sposobnosti i trenuci sreće. Sposobnost da u datom trenutku sa datom osobom iskoristimo svoje znanje stvara od nas osobe koje tačno znaju šta hoće. Sloboda rizika je ta koja stvara te mogućnosti. Ozbiljnost izvedbe tih mogućnosti stvara ličnost velikog formata.

Gala Caki foto Boris Kocic
foto: Boris Kocić

LW: Kada kažemo talenat, dajemo mu gotovo magijski prizvuk? Da li je talent prepoznat i da li je cenjen danas i negde? Postoji li  zaista to tamo negde daleko – i koliko to, gde umetnik može da cveta?

Zar nam nije svima potrebna neka magija? Postoje ljudi koji ga lako prepoznaju, usmere i daju mu mogućnosti prave punoće. Često ljudi rade to iz koristi, a ima i onih koji se tome dive, pa nama stvore korist od toga. Talentovanih ljudi baš malo ima, a još manje onih koji su spremni velikim radom da ga realizuju na najbolji mogući način. Za mene je najvažniji rad, potpuna posvećenost i neodustajanje od potrage za izrazom. Na tom putu zaista nailazim na ljude, slučajne ili ne, koji mi otvaraju mogućnosti. Verujem da rad prema zasluzi u određenim trenucima dolazi do određenih ljudi. Neki bi rekli da je to sreća, a neki predodređenost za nešto više.

LW: Obišli ste skoro čitav svet, a gde smo tu mi? Rekli ste jednom prilikom da naše umetničke scene ni nema?

Moje saznanje je da postojimo uglavnom kao pojedinci. Dugo me je ta činjenica morila, posebno što mi organizacija sa inostranim umetnicima ide vema lako, a sa našima izuzetno teško. Izgubila sam dosta vremena pokušavajući da nekim ljudima u institucijama kulture prikažem značaj mogućnosti koje sam stvorila za sve nas. Odustvo razumevanja me je usmerilo u potpuno drugom pravcu, da se nikada više ne bavim takvom idejom. Bavim se samo sobom i ponekim stvaraocem s kojim mislim da je moguća razmena znanja i poštovanja.

LW: Može nam se učiniti da smo donekle zaboravili šta to znači kultura življenja i poštovanje umetnosti kao istinske neophodnosti?

Ozbiljne zemlje neguju umetnost i kulturu u raznim etapama razvitka jednog čoveka. Poznavanje umetnosti je vrlo oskudno u Srbiji. 

Slušajući neke kolekcionare kako pričaju o nekim delima, jasno mi je da većina njih apsolutno nema pojma šta je dobra slika. To bezupitno prihvatanje mišljenja kao apsolutnog od strane određenih trgovaca mi je tragikomično. 

Što se tiče mene, imam iskonsku potrebu za stvaranjem i divim se ljudima koji osećaju slike na njima neki apstraktni način. Zaista su retki i posebni, ali meni dovoljni. 

Danas mi je jedan mlad čovek pisao zbog jedne slike. Taj sklop rečenica, promišljanja, osećanja, samo na osnovu jedne slike, me navodi da sve što radim zaista dopire do nekih ljudi. I ja sam zahvalna.

U tisini foto Slavoljub Radojevic
foto: Slavoljub Radojević

LW: Ovom prilikom nam prikazujete usamljenost i to na velikom formatu. Koji je Vaš doživljaj tog osećanja?

Slike izložene u Savremenoj galeriji Aleksić nisu naslikane, one su proživljene. Umetničko dela u isti mah označavaju smrt jednog iskustva i njegovo umnogostručavanje. U retkim, magičnim trenucima, nikada se ne osećam više od poverljivog saučesnika. 

Dakle, slike nisu slike, već dokazi, možda i dokumenti, duž puta koji nismo izabrali, ali smo ipak na njemu. Samo delo ima malo značaja po sebi u odnosu na samo iskušenje u koje me postavlja, i prema prilici koju mi ono pruža da nadvladam svoje sablasti i da se malo više približim svojoj ogoljenoj stvarnosti.

LW: Često govorite o osećanjima, kada je reč o umetnosti, ako ne grešim, pa kako onda da u tom pogledu okarakterišemo upotrebu AI-a?

Ja se radujem novom dobu, novim mogućnostima. Jedno delo nije satkano samo od znanja, već i od pogrešaka, koje nam otvaraju druga znanja oblikovanja tog dela. Ne sumnjam da će biti zanimljivo stvarati sa tim saznanjima brojnih, ali pitanje je koliko je naše društvo zrelo za to? 

Slikarka Gala aCaki foto Slavoljub Radojevic
foto: Slavoljub Radojević

LW: Na izloženim radovima u Kragujevcu vidimo i siluete, ljudske figure, pored apstraktnih poteza četkica koji su karakteristični u Vašem slikarstvu? Recite nam nešto više o tome?

Sva moja dela su autoportret moje ličnosti. 

Postati ličnost jeste krucijalno za mene. Moja težnja za izrazom jedinstvene ličnosti je intuitivna. 

Odnos između jednog i mnoštva je krucijalno pitanje mog dela. 

Niko nije to što jeste zato što jeste, nego svako jeste blagodareći u odnosu sa ljudima. Mi se ne rađamo kao ljudi, drugi nas pripremaju da to postanemo. Samoća mi nudi promišljanje odnosa sa ljudima, koji otvaraju u meni bergsonovske fioke, koje mi predpostavljamo da su deo naše ličnosti.

Moja najdublja iskustva su vrlo povezana sa drugim ljudima.