Noseći safari šešir, nasmejan i raspoložen za razgovor o najnovijoj knjizi „Galerija“, koju je objavio u devedesetoj godini života, Dušan Miklja je prošetao, tog gotovo tropskog podneva, do knjižare „Vulkan“ u Sremskoj ulici, kako bi proveo vreme s nama.
Srdačan, strpljiv i velikodušan u ophođenju i priči, što su odlike onih retkih, suštinski ostvarenih ljudi, nesebično je govorio o svemu onome što je doživeo u profesionalnom životu, tokom kojeg je posetio sve kontinente, devedeset zemalja, odnosno obišao je ukrug ceo svet, i to od Sahalina do Enkoridža. Bio je dopisnik u Africi dok se još borila za nezavisnost, u Italiji u vreme terorizma, u Njujorku i u Briselu tokom raspada Jugoslavije.
Iz svih uglova sveta, onih egzotičnih poput Gvajane, s izvora Belog i Plavog Nila, kao i s večere s egipatskim carem Hajlem Selasijem, donosi nam priče, prizore i likove, koje je prikazao i u svojoj novoj knjizi ređajući ih kao u galeriji i poredeći ih s slikama velikih majstora, uz osvrt na to kako je novinarstvo bilo nekad, a kakvo su vreme i društvo danas.
Kada upoznate gospodina Miklju, shvatate da je pred vama “čovek – wikipedia“, pa otud i ne čudi činjenica da je sva sećanja i iskustva iz dopisništva i putovanja zapisao u svojoj „Galeriji“ iz glave.
Nove spoznaje, danas kada su se putovanja proredila, većinom prikuplja posmatrajući i čitajući, pa tako kaže da je nedavno pročitao dve knjige od ukupno 1400 strana (Uelbek i Fose), i to bez naočara. Njegov najnoviji naslov je nešto manjeg obima, ali je izuzetno štivo, i to ne samo za mlade kolege novinare, već i za sve one koji bi želeli da saznaju nešto više o dalekim predelima i nedodirljivim ljudskim prilikama, iz prve ruke.
Lično, pisca Dušana „Galerija“ je navela na spoznaju da znanje ne može da bude izvor konačne istine i da bi za njom trebalo tragati u apsurdu i paradoksu.
Dok budete otkrivali slike iz piščeve galerije, razmislite koji ljudi, prizori i događaji bi ispunili vaša platna? Jedno mesto na mom zidu, zauzeo je, naravno, foto-realistični portret Dušana Miklje, uz naziv „Portret u šeširu“.
Inače, moj prvi susret s autorom bio je pre tačno deset godina, kada sam razgovarala s njim, elektronskim putem, povodom naslova „Ima li Boga“.
Ovaj put smo u prilici da vam prenesemo pisanu i video zabelešku iz živog kontakta, bez posredovanja ekrana, baš onako kako je i sam sagovornik beležio svoje priče.
LW: Toliko toga ste u svojoj dugoj karijeri napisali, a za rad i stvaralaštvo ste i nagrađivani. Međutim, prvi utisak, koji ste sa mnom, u neformalnom razgovoru, podelili odnosio se na jedan lep gest i potvrdu, koju ste dobili na neočekivanom mestu. Čija reakcija Vam je važnija?
Ne kažem to zbog neke lažne skromnosti, ali pomalo sam iznenađen prijemom na koji je naišla knjiga, ili je to barem moj utisak, da je neobično zapažena, i to ne samo od takozvane stručne kritike, već i od običnih ljudi. Kad me već to pitate, moram da pomenem da sam bio gotovo tronut gestom poštara, u našem kraju.
Naime, u poštanskom sandučetu sam našao neki papirić s prikazom moje knjige u jednom časopisu. Poštar je to isekao, i stavio u sanduče. Pokazao je neki trud, i napisao je: „S poštovanjem, poštar Žarko.“ Bio sam tronut, jer kad vam takva vrsta ljudi oda priznanje, a nema nikakav interes da vas hvali… To nije tako retka pojava među žirijima i kritičarima, koji, na žalost moram da kažem, često deluju kao interesna zajednica. Ta neka stručna kritika ponekad ima premise ličnog interesa, što se ne može dokazati, ali to je vidljivo, prosto prema tome kako deluju, i šta je njihov izbor.
Zato mi toliko mnogo znači pohvala takozvanih običnih ljudi, koji nisu nimalo obični, i tako ih ne bi trebalo ni deliti. Trebalo bi sve posmatrati u meri u kojoj imaju osećanja, razumevanja, solidarnosti… što su, takođe, svojstva koja su sve ređa u današnje vreme, u svetu.
Za roman “Njujork, Beograd” dobio je Nagradu “Zlatni hit liber” za jedno od najčitanijih književnih dela. Po tom romanu snimljen je istoimeni film. Na međunarodnom festivalu u Moskvi za dramu “Orden” dobio je “Nagradu za najbolji savremeni antiratni tekst”, a za dokumentarnu dramu “A lutta continua” godišnju Nagradu Radio Beograda.
LW: Kada već govorite o današnjici, da li biste se složili s tim da naša realnost prevazilazi fantaziju, kao što ste u knjizi citirali sicilijanskog pisca i poslanika Leonarda Šaša?
Apsolutno.
Inače, kada ste već pomenuli Leonarda Šaša, i on je veoma interesantna ličnost. Bio je radikalan u politici. Bio je poslanik, i kako Italijani kažu – onorevole, što znači počasni. Vidljivo je prezirao vlast. Čak smo u jednom dijalogu, u kafiću blizu Parlamenta, razgovarali. Želeo sam tada da ostavim utisak pravovernost, pa sam mu rekao – „Pa, nisu baš sve vlasti takve“; on je odgovorio s takvom odlučnošću – „Sve vlasti su loše.“ To je neobično, jer je i sam bio poslanik.
Možda u mojoj knjizi pristrasno pominjem, na nekoliko mesta, da živimo, ne samo u nepravičnom, već u apsurdnom svetu.
Znači, nepravda je nešto što postoji od pamtiveka, od kad postoji i čovečanstvo, ali sada sve više živimo u apsurdnom svetu.
Pomenuo sam, a to je takođe istina, da je najveća partija i kod nas i u svetu, partija manipulatora.
Ne postoje levica ni desnica, niti ideologija, pa čak je vidljivo da su korporacije moćnije od države. Imali smo ovih dana posetu nemačkog kancelara Šolca, predsednika najmoćnije evropske države, koji je došao kao glasonoša korporacije. To čovek nije mogao ni u najcrnjim snoviđenjima da pretpostavlja, da će korporacije biti značajnije od države. Međutim, imamo to kao nesumnjivo svedočanstvo ovih dana.
Tako da taj apsurdni svet, i to smo pomenuli pre nego što smo počeli ovaj razgovor, nije baš pogodan za neko blistavo raspoloženje.
LW: Da li biste mogli da se nadovežete na citat francuskog pisca Albera Kamija, koji navodite takođe u knjizi, a koji kaže: „Pesimizam, ali kako drugačije misliti“?
Kamiju su zamerali da je bio pesimista, na šta je on odgovarao: „Ali kako u svetu u kome živimo možemo da budemo drugačiji?“. To je možda preterano pesimistički, ali je takođe vidljivo, da je sve manje uporišta.
Već ste imali gotovo sva poglavlja u istoriji prepuna nasilja, ali ste imali vidljivu alternativu, tako mnogo zanosa, tako mnogo razloga zbog kojih bi ljudi žrtvovali život.
Kada posmatrate nastanak velikih religija, hrišćanstva, na primer. Prvi hrišćani su živeli u katakombama, kao manjina bili su proganjani, da bi kasnije postali jedna od najvećih svetskih religija. To je bilo moguće samo tako što ljudi su ljudi u to verovali, i što su imali mnogo zanosa i spremnosti da se žrtvuju za opšte dobro.
Takođe, evo jednog primera iz savremene istorije.
Snouden i Asanž su imali visoke položaje u toj obaveštajno zajednici. Imali su udoban život, visoke plate, porodice… i sve to su napustili. Postali su buntovnici.
Snouden je, što mnogi ljudi ne shvataju, objasnio da je to činio upravo štiteći ustavni poredak države. On je bio zaprepašćen, a bio je dobro upoznat s tim obimom nadzora u životima svih nas. Doslovno, iz svemira mogu da snime ovaj naš razgovor sada. Ljudi su toliko nadzirani da to gotovo premašuje ono što je Orvel napisao u svojim znamenitim delima.
Možemo da govorimo i o jeziku, jer se i tu na veštački način skrnavi prirodnost jezika, jer on je kao neki živi organizam pa se javljaju, naravno, nove reči. Međutim, u našem jeziku postoje reči koje imaju isto značenje a čak su dopadljivije. Recimo, umesto imidža postoji slika, umesto destinacije – odredište…
Mogao bih da pomenem i mnoge druge primere, gde je to dokazivo.
Naime, ljudi postaju sve povodljiviji na osnovu naturenih vrednosti, koje ne izražavaju ono što smo mi podrazumevali pod ljudskim bićem.
Moral je arheološka kategorija. Nije više ni istorijska. Arheološka je kategorija u tom smislu što ljudi koji se pozivaju na neku čestitost, da bi nešto trebalo da urade zato što je to u redu, na njih gledaju maltene kao na nerazumne. Kao, ovi, pametni znaju da je to prevaziđeno.
I u mnogim drugim slučajevima primećuje se to odsustvo saosećajnosti. I što paradoksalno zvuči, čak i u vidovima buntovništva.
Upadljivo je kod nas da ljudi pružaju otpor tek kad zlo dođe na njihov prag.
Može to da se događa komšiji, koji je udaljen pedeset metara od vas, ali tek kad dođe na vaš prag… Tako da možda je dobro da se ta ugroženost širi, jer će tako biti i veća solidarnost.
LW: Gde još primećujete, kako kažete, apsurd u današnjem svetu?
Imate apsurda i kada pogledate na ličnosti državnika. Više nema ličnosti kao što je bio De Gol, na primer. Prilično su to neupadljivi, a neki put i začuđujući likovi.
Jedna tako moćna zemlja kao što je Amerika, nema bolju ponudu od Trampa i Bajdena. Rekao sam, takođe, u jednom intervjuu, možda zvuči uvredljivo, ali je apsolutno istinito, da za Bajdena, dok se nije povukao od kandidature, nije tako loše što je pometen, jer kad krene da pritisne “dugme” neće znati kuda je pošao i koje je boje to dugme, da ima nečeg dobrog u tome. To je ipak apsurdno, jer je reč o jednoj tako moćnoj zemlji, bogatoj…
Tako da su ljudi prilično zbunjeni, i ponavljam ono što sam rekao da je u takvom svetu teško naći uporište, i da je zato sve manje zanosa.
Drugi razlog je to što su ljudi često prevareni i iznevereni. Sve počne od neke pobune od nekog nezadovoljstva od neke prirodne želje, ne kao otpor vlasti već kao želje da bude bolje, i uvek se to završi s nekom vrstom obmanutosti i prevare. I onda ljudi, jednom, drugi put, treći put… kažu – pa ne mogu bezbroj puta da dozvolim da me obmanjuju.
LW: Kako ste svedok brojnih promena u svetu, šta mislite, u kom trenutku su ljudi shvatili da je borba uzalud, ili jednostavno u kom pravcu se društvo danas kreće u tom smislu?
Kada pominjete zaludnost, govoriću o Italiji, Rimu, gde sam u dva maha živeo celih pet godina, tako da prilično poznajem i narav Italijana.
U Rimu je bila velika nevolja s izgradnjom metroa. Gde god da počnu da kopaju, naiđu na nekog imperatora, ili na nekog pobunjenika, tako da ne znam kako su na kraju metro i iskopali, jer je doslovno bilo tako.
Šta su onda Italijani zaključili?
Bilo je toliko pobuna od Spartaka, pa na dalje, i sve su bile uzaludne, i kad je već tako – hajde da uživamo u životu, da se veselimo, da pevamo, da pijemo dobra vina… To nije bila površnost.
Obično se severni narodi opisuju kao ozbiljniji i umniji, ali uopšte nije tako. Prosto su Italijani, bar u stanovištu te celokupne istorije, na neki način bili u pravu.
Bilo je toliko uzaludnih pobuna, da su oni rekli – Dosta, ne vredi! Hoćemo da uživamo!
Kad je reč o nama, to je nešto slično.
Mi ne iskopavamo imperatore i pobunjenike, mada ih i kod nas, naravno ima, ali se često taj otpor pokazao kao uzaludan, i uvek se nalazilo načina da vlasti, kada se malo povuku, učine to što su nameravale.
Prilično je lako manipulisati, ako ste televizija pod kontrolom.
Mislim da je jedan sveštenik rekao: „Dajte mi dete do 15 godina, i učiniću od njega šta hoćete.“ Nisam siguran da li je Šaš rekao: „Dajte mi televiziju na 15 dana i učiniću da narod misli jedino ono što im mi poručujemo.“
To je možda najbolje objasnio Snouden, mada je i Asanž o tome govorio.
On, kaže: “Vlastima ne smetaju protivnici. Oni su jasno označeni. Možete ih nipodaštavati, omalovažavati, ugrožavati, čak i nešto gore s njima učiniti, ali to su potpuno jasni odnosi. Vlastima smetaju obavešteni ljudi. Zato sam ja bio toliko opasan i progonjen, jer sam otkrivao mehanizme vladanja.“
Protivnik sam, iako se mnogi s tim ne slažu, izrugivanja vlastima.
Ne zato što mislim da ljudi koji to čine dovode sebe u opasnost, nego što opet na jedan apsurdan način je to za vlast korisno, jer je to dokaz njihove demokratičnosti. Uvek mogu da kažu – vidite, mi smo toliko demokratični da nam ne smeta uopšte što nas ismejavaju. To je vrlo rašireno sada na mnogim kanalima, dok je ono što nedostaje razobličavanje, razotkrivanje mehanizama vladanja. To što nekog izrugujete, evo ponavljam, je u apsurdnom smislu korisno za vlast kao dokaz njene demokratičnosti.
LW: Kako onda gledate na pojavu veštačke inteligencije i na tu promenu koju je ona zajedno s tehnološkim napretkom donela društvu?
Kada pričamo o veštačkoj inteligenciji, imamo sve vidljivija nastojanja da se ljudi posmatraju kao neki statistički podatak, u nekom skladištu korporativnom, u kome će vaša vrednost biti procenjivana jedino na osnovu vaše upotrebljivosti.
Dolazi jedno neverovatno vreme u kome ćemo naići na oglas „Rasprodaja dobro očuvanog čoveka“.
To nije neobično, jer sada imate i roditelja broj jedan i roditelja broj dva, što će uskoro biti TO broj jedan i TO broj dva. Kada dete zapadne u neku nevolju, kada traži pomoć ono neće tražiti pomoć od majke ili oca, već će biti u nedoumici da li da to traži od roditelja br. jedan ili od roditelja br. dva. To meni lično, iako znam da je rasprostranjeno i drugo mišljenje, prilično neprirodno i nakazno.
Postoji nerazumevanje veštačke inteligencije.
Ljudi ne shvataju da će biti zamenjeni veštačkom inteligencijom. Sada to već vidimo s robotima, koji čiste podove i, šta znam već…
Vlasnici i tvorci veštačke inteligencije će u jednom trenutku zaključiti da je previše ljudi na zemlji, da nema potrebe da nas toliko bude, a da ne kažem kakve bi posledice bile takvog zaključivanja.
LW: Videćemo kuda sve to ide, možda nas i iznenadi?
Da, svakako tu ima i dobrih strana, i očekivanja da će veštačka inteligencija biti korisna u nalaženju lekova, boljih terapija i svega toga…
LW: Kada govorimo o novim tehnologijama, kako se Vaše novinarstvo iz perioda bez interneta i veštačke inteligencije razlikovalo od ovoga što imamo danas?
Kod tog ranijeg novinarstva nije postojao nikakav posrednik između vas i vesti.
Kada sam izveštao o građanskom ratu u Nigeriji, izveštavao sam o onome što je bilo pred mojim očima. Nekog streljaju, prema nekom su milostivi, ali sve su to događaji na kojima ne postoji posrednik. U tom smislu je to novinarstvo bilo verodostojno.
Sada se, uglavnom, većina novinara služi YouTube-om, kompjuterom…
U to vreme nije bilo čak ni mobilnih telefona i tih sprava.
Dobitnik je Nagrade za životno delo Udruženja novinara Srbije.
Upoznali ste i intervjuisali i velika filmska imena, kao što je Monika Viti, italijanska glumica, koja Vam je tom prilikom, rekla: “Ako se jednog dana probudim bez želje da radim, znaću da sam ostarila, da je tu kraj.” Koje je Vaše mišljenje o tome?
Ona je bila vrlo posvećena i jedna sjajna glumica, koja je mislila da ne bi trebalo da se upinjete i da po svaku cenu tražite ulogu, ako to činite samo da biste održavali svoj status velike zvezde.
Kod nas primećujem da mnoge javne ličnosti ne shvataju da su i poznatost i slava prolazni, i onda to nekako deluje prosto otužno.
U jednoj radio-emisiji na Radio Beogradu 2 u razgovoru sam rekao da su postojeće godine, najbolje godine života.
Svako doba ima, naravno, svoje.
Mladost je poželjna zbog svoje vitalnosti, snage, ali u starosti čovek može spokojnije da uživa u nečemu što zahteva strpljenje. Sada, recimo, imam običaj da na terasi stana na Dorćolu posmatram ptice. Dopustim sebi pola sata da samo gledam ptice, da čitam knjige.
Decu kada gledate danas, oni ne da nemaju vreme da čitaju knjige, što je pogubno, nego ni za duge priče na telefonu, jer ako traju, oni ih isključe.
Svako doba ima svoje prednosti i mane. Potrebno je mnogo želje i volje da biste živeli prema tome što je Monika Viti primetila.
Ono što je još zanimljivo jeste to kako sam dolazio do tih velikih diva, kao što je Monika, i do poznatih reditelja.
Moja ćerka Jelena je išla u istu školu sa ćerkom najpoznatijeg italijanskog producenta, koji je znao sve te zvezde. On mi je rekao: “Slušajte, kad mi se javite telefonom, uopšte me ne zanima šta pišete i za koga pišete, samo recite – „Papa di Jelena“– pa, onda kod koga hoćete.“
Kada sam došao kod Monike, bila je malo uplašena, jer je očekivala da ću da je pitam ta estradna pitanja, s kim je u vezi itd… Međutim, pričali smo o Italiji, o filmu i bio je to baš prijatan razgovor.
Prema rečima izdavača “Vulkan”, napisavši nesvakidašnju priču o tome kako je prešao put od beogradskih udžerica do afričkih palata i od periferijske kaldrme do njujorških višespratnica, Dušan Miklja je u srpskoj književnosti zauzeo mesto najznačajnijeg putopisca.
LW: Kako ste još dolazili do sagovornika? Među njima su bili i državnici, i mnoge druge čuvene i značajne ličnosti.
Neke ličnosti jednostavne sretnete zahvaljujući poslom kojim se bavite.
Dešavale su se i neke srećne slučajnosti.
Na primer, kada sam dospeo u Lagos, nisam imao ni bicikl, a front je bio udaljen 200km. Za strane novinare, kao što je Associated press, iznajmljivani su avioni. Srećom, oni su me primili da idem s njima.
Šta se potom pokazalo? Da su oni od toga imali velike koristi. Kako?
Kada smo dospeli na ratište, komandant Federalnih snaga na frontu kod Port Akura u građanskom ratu u Nigeriji – ime mu sve govori “Crni Škorpion” – hteo je jedino sa mnom da razgovara.
Zašto?
Zato što sam bio iz tadašnje Jugoslavije, a ovi su se uglavnom interesovali za naftu, i bili kolonijalisti. Svu su bili u iščekivanju, dok smo nas dvojica popili deset piva, i izašli, onako malo smo se teturali, i nisu verovali da neko može da bude tako prisan s Crnim Škorpionom. Rekao sam im, ništa ne brinite, sve ću vam ispričati. Za njih je to bila vest za prvu stranu. Za nas nije, jer nas nije toliko interesovao.
To je bila jedna slučajnost koja govori kako se velikodušnost isplati. Oni su mene primili u avion, a ja sam im uzvratio slučajnošću, što sam im ispričao nešto što je za njih bilo veoma važno.
Kod nas je nekad teško doći i do predsednika opštine, dok mi se italijanski predsednik Đuzepe Pertini lično javio na telefonski poziv.
Prosto nisam verovao, pomislio sam da se neko sa mnom šali. Međutim, on je jednostavno takav čovek bio, zakazao mi je razgovor u utorak. Iako nismo praktično razgovarali o temi, video sam ga kako se pravda krojaču što nije došao na probu odela i prijateljici što nije došao na kafu. Kad god bi nekog oteli, to je bilo vreme Crvene brigade, on se nudio da dođe u zamenu. Takav je čovek bio.
Ćerku Če Gevare sam upoznao zahvaljujući jednom anarhisti iz Rima.
U Briselu sam bio jedan od malog broja naših novinara, možda i jedini, koji je bio akreditovan u NATO-u, u EU. Tamo je običaj, na tim velikim događajima, da se predstavljate. Kada sam prvi put rekao da sam iz Tanjuga, trista glava se okrenulo kao oni zmajevi u dečjim bajkama, palacavih jezika, iz čijih ždrela plamti oganj. Manje bi bili začuđeni da su videli jetija nego nekog iz Beograda.
LW: Kad smo kod novinarskih avantura, imate uzbudljivu priču kako je samo jedan samoglasnik mogao da Vam zapečati sudbinu? To je posebno zanimljivo imajući u vidu da su reči bile ono čime ste se od studiranja engleskog jezika, pa do žurnalistike i diplomatije bavili?
Ah, da to je baš uzbudljiva priča, pustolovna.
Bio sam u Kampali prateći zasedanja afričkih državnika, a u to vreme je Ugandom vladao Idi Amin Dada. On je bio poznat kao, nije preterano reći, krvožedni vladar, koji je ubijao protivnike maljem u zatvoru ili ih je bacao iz helikoptera u jezero Viktorija krokodilima.
Tom prilikom sam odseo u hotelu, i dok sam silazio stepenicama, čuo sam kako neko kaže – bio je tu jedan novinar koji je ubio (kako ja tada čuje) cop, što je u slengu policajac.
Da sam pokušao da dokažem Aminu nevinost, ne bi mnogo vredelo.
Na kraju, siđem u restoran, i vidim njegove telohranitelje, i čujem ih kako pričaju. Međutim, nekako se u razgovoru razjasni nesporazum, i shvatim da je reč o cob-u, što je neka vrsta antilope.
Kada sam ih sve častio pićem, pitali su me zbog čega, na šta sam im odgovorio: “Zbog suglasnika”.
Samo jedan suglasnik je, u najdoslovnijem smislu, činio razliku između života i smrti, i to iz najbanalnijeg nesporazuma.
LW: Oni koji su možda već pročitali, ili oni koji će tek da čitaju Vašu knjigu znaće koji su sve to likovi na Vašim slikama u “Galeriji”. Koje prizore ili osobe biste sada izdvojili?
U toj “Galeriji” neki put postoje razlozi da se nešto opiše, zašto je uvršteno u katalog ili u postavku. To je, recimo slučaj i sa rekom Nil, jer je to bila najveća geografska misterija.
Bili su otkriveni svi kontinenti, a nije se znalo za izvor Nila. Zato što nije moglo da se priđe sa boka, ako tako mogu da kažem, zbog tih ratobornih plemena, a nije moglo da se ide od ušća jer se Nil razliva u more na 200km, koje je pod biljem, od kojeg nije moglo da se plovi.
Onda je britanski istraživač Dejvid Livingston tražio uzaludno izvor reke južnije i bio je na neki način tragična ličnost, jer je ceo život uložio u to. Opet, bio je zaslužan za ukidanje ropstva. Njegovo srce je sahranjeno u Africi, a telo u Vestminster aleji u opatiji u Londonu. Tako da kažem, da postoje neke ličnosti, predeli koji zalužuju da su tu.
Tu je dospela, videli ste, pored reka i muzeja, i šivaća mašina moje majke Dragice, za koju sam objasnio zašto je zaslužila da bude u ravni sa slikom Pabla Pikasa iz Metropoliten muzeja u Njujorku.
On ima jednu sliku švalje, žene koja pegla sva iznurena i izmučena. Delo je i malog formata, tako da niko ne bi pomislio da je to Pikaso naslikao, jer potpuno odudara od njegovih likova sa više ušiju, noseva… Rekao sam da, s istim pravom, bi trebalo da bude u Galeriji šivaća mašina moje majke, koja nas je othranila, posebno dok je moj otac Dragomir bio u logoru, koliko i Pikasova slika.
LW: Čitajući knjigu nisam mogla da steknem utisak koliko ste slika i slikara prikazali, osim da ih je mnogo?
Pa, mnogo je.
Uvek sam nastojao da ih dovedem u vezu sa, što je osim moje ideje bio i savet sjajne urednice Marije Radić, slikarstvom, jer, ipak, je naslov “Galerija”. Tako da je tu, primetili ste, Šagal, koji je slikao te muzičare na krovovima Pariza. Prikazao sam Pola Gogena kada sam pisao o tropima. Zatim, El Greka kada se govorilo o Toledu, jer je njegov lik bio utkan u te mračne kule. On se nije predstavljao, jer nije bilo potrebe. Svuda se video njegov lik.
Dok sam Hičkoka, s druge strane, pomenuo, jer je u svakom svom filmu izdvoji nekoliko trenutaka da se i sam pojavi. Iz sujete je to činio.
Tako da tu ima dosta slikara, ali je svaki od njih bio u vezi sa slikom u Galeriji.
Na primer, car Etiopije Hajle Selasije, od njega nema ličnosti koja više liči na fotografiju, jer on nije pomerao crte lica.
Ovde bih izdvojio jedan događaj s njim, jer je vredan pomena, a to je večera sa njim i italijanskom novinarkom Orijanom Falači, koja je godinama tražila intervju. Bila je poznat kao provokativna ličnost, pa su onda dobili obećanje da će sva pitanja biti pristojna. Zaista je tako i počelo. Pričali su o ekonomiji, o putevima… ali nije odolela svojoj naravi, pa je na kraju intervjua pitala: „Oprosite, Vaše visočanstvo, kakav je Vaš seksualni život?“. To je bio nečuveni skandal. Čudi me da je nisu bacili hijenama.
LW: U knjizi imate samo jedan auto-portret i njega ste nazvali „Iza rešetaka“?
Da, moj otac Dragomir je bio na Golom otoku, i u to vreme, što kasnije bilo malo ublaženo – cela porodica je bila proganjana. Na primer, nisam mogao da dobijem pasoš.
Imali smo društvo u jednom parkiću, a uvek je tu bilo i doušnika, koji su verovatno prenosili policiji šta se priča, pa su me pozvali u Upravu državne bezbednosti, koja se, što je zanimljivo, nalazila prekoputa kuće u kojoj sam kasnije radio – u Tanjugu. Koliko sam mogao da imam tada… jedno 15-16 godina.
Počelo je to isleđenje, prilično nasilno, preteće, nakon čega sam mislio da će me pustiti kući. Međutim, čuo sam kao telefoniraju da se pošalju automobil za CZ. Bio sam, naravno, preplašen. Ono što me je najviše uplašilo je to kada idete hodnicima tog Centralnog zatvora, shvatam sada da je to namereno tako. Idete dugim hodnikom, pa se onda treskom ta vrata za vama zaključaju, a onda idete drugim hodnikom, i tako priličan broj hodnika pređete, i na kraju vas strpaju u neku ćeliju.
Šta je bio moj strah?
Prvo sam se sit isplakao, jer bio sam ipak dečak. Ono čega sam se plašio jeste da će me zaboraviti, jer vi idete jednim hodnikom pa vas zaključaju, pa drugim hodnikom… i onda je bila sasvim razumna pomisao da me tu možda neće naći. Želeo sam, kao poželjniju alternativu, da me izvedu i ispituju, jer mi je to bila ugodnija varijanta od prvog straha. Tu sam nekih mesec dana odležao. Pustili su me, jer je bilo potpuno besmisleno da zbog neke bezazlene priče budem u zatvoru, a to sam, naravno, zapamtio kao jedan od većih strahova.
LW: I zbog toga ste se odlučili da baš taj auto-portret prikažete?
To je bila jedna od slika. Portret je bila želja da uvedem likove i mesta za koje nisam zaslužan, a koji su izuzetni i koji su zaslužili da budu pomenuti kako ne bi bili zaboravljeni.
Foto: Tijana Janković-Jevrić & Vladimir Jevrić // Miss Stills Photography
